Izvor: Blic, 04.Jun.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Estetska policija
Estetska policija
Pre neki dan prošao sam ispred jedne gimnazije. Zgrada lepa, travnjak ispred zgrade još lepši, ali pun plastičnih kesa. Došlo mi je da uđem u zgradu, potražim direktora škole i da ih zapitam zašto dopušta da takvo ruglo postoji ispred njihove zgrade.
Nažalost, i pred nekim pozorištima u Beogradu i u unutrašnjosti često se viđaju žardinjere koje služe kao neke velike pepeljare.
Zamislio sam već dijalog: 'Dobar dan!', 'Dobar >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << dan!'. 'Hteo bih da vam predložim da vi i vaši đaci svake nedelje pokupite te plastične kese ispred vaše zgrade. Onako sa štapom i klinom na kraju štapa.' Očekivao bih, naravno, u najboljem slučaju odgovor: 'Baš dobra ideja! Uradićemo tako' ili u najgorem slučaju: 'Šta se to vas tiče, gospodine Ćirilov! Zar nemate pametnija posla!' Ima i učtivijih načina da direktorka gimnazije odbije moju ideju. Recimo: 'Roditelji se ne bi složili da se naši đaci bave tom prljavom stvari' ili 'To formalno nije naš prostor.' Ili nešto slično.
Onda sam pomislio ko bi bio zadužen za čistoću i urednost celokupnog našeg malog urbanizma. Ko bi bio zadužen (ili je zadužen pa nikom ništa, ne haje) da se zasadi svaka žardinjera ispred kuća i radnja, a ne da je velika žardinjera ili mala kanta za otpatke, ko za pomenute male travnjake ispred zgrada... Očigledno niko. Jer začudo travnjaci, recimo u Novom Beogradu, idealno su čisti, jer za njih brine neka velika firma 'Gradsko zelenilo' ili 'Gradska čistoća' ili oni zajedno.
Znači, mora neko biti zadužen, i to striktno zadužen uz kazne ako o tom neko ne vodi računa. Da li ste videli prljave žardinjere ili male travnjake u Sloveniji, Nemačkoj ili Japanu. Naravno, niste niti mislite da je to mogućno. A da bi se kontrolisalo da li zaduženi drže ono za šta su zaduženi, trebalo bi da postoji neka vrsta estetske policije, naravno sa lepšim imenom. Ali nikako manje stroga. Dok nam potreba i osećanje obaveze prema čistoći i urednosti ne uđe u naviku.
Taoci
Posle nedavnog 'kopernikanskog obrta' na političkoj i javnoj sceni Srbije, u kojoj je kao bomba odjeknula vest da je povučena poternica protiv bivše direktorke JUL-a Mirjane Marković, kao da je ponovo otvorena Pandorina kutija. U brojnim komentarima, osim neverice, zgražanja i nezadovoljstva, izrečeni su ne samo pozivi našem pravosuđu da objasni ovaj pravno-sudski eksces, zahtevi da se ustanovi u kojoj meri je ovakav sled događaja rezultat političkih nagodbi, već i uverenje da će domaće demokratske snage odlučno i žestoko reagovati.
Ali, zapravo, na sceni je još jedna skandalozna predstava u kojoj se razotkriva komunikativna matrica naše politike. A ona više nema nikakve veza sa fantazmom o zavođenju masa, već sa manipulacijom koja se poigrava zagonetnom formom terora. Jer pomenuti događaj, povlačenje poternice, svojevrsna je provokacija. Nasuprot zavođenju koje omogućava stvarima da se igraju u svojoj dvosmislenosti, provokacija ne ostavlja prostor za slobodu, ona primorava onoga kome je upućena da se pokaže kakav zaista jeste. U ovom slučaju, adresat je čitavo društvo.
Iako izrečena u najboljoj nameri da zaštiti interese svog klijenta, izjava advokata da je inkriminisana obećala da će doći na suđenje čim se poternica povuče, ne samo da može asocirati na onu narodnu mudrost da je 'obećanje ludom radovanje', već iako može delovati kao prosta dedukcija, zapravo predstavlja najobičniju ucenu. A ucena je opasno oružje, ona je po svojoj prirodi aluzivna i ne zasniva se ni na kakvom imperativu. Ili uzmi ili ostavi.
Država koja pristaje na ucenu kao model komunikacije u opasnom je problemu iz više razloga. Najpre, ohrabrivanjem institucije posredovanja ona potvrđuje ne samo da je sklona pregovaranju, već i da je izložena pritisku koji može biti fatalan za političku scenu. I drugo, ova situacija pokazuje da se javni prostor održava u permanentnom odmeravanju snaga između ucenjivača i sistema, odnosno da smo svi mi zapravo taoci, konvertibilna valuta njihove razmene.
