Izvor: Politika, 06.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dodir Boga i čoveka
Kad je prvi put u svojoj relativno dugoj istoriji čovek postao svestan sebe kao ljudskog bića, pred njega se, verovatno, kao nerešiv problem postavilo pitanje prostora i vremena – ko je on u tom bezgraničnom prostoru i beskrajnom vremenu, i na koji način može da ih savlada. Omeđio je, simbolički i stvarno, prostor u kojem živi time što je samo za sebe udario nekoliko kočića i pokrio ih materijalom koji je bio tu, oko njega. Potom se uselio u taj prostor da bi imao gde da se vrati posle >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << napornog lova ili skupljanja plodova po okolnim šumama. Vreme mu, možda, u prvom trenutku nije postavljalo neke određene probleme, sve dok nije shvatio da sve ima svoj početak i kraj, i da jednom mora nestati.
Pred tom činjenicom nije mogao ništa da učini i rešenje je morao da potraži negde izvan sebe. Upirao je pogled u nebo, u njemu nepoznate zemaljske daljine, tražeći u njihovoj neprozirnosti kakvo-takvo rešenje za sebe. Možda je pomislio da je i tim drugim, njemu nedostupnim i nejasnim, silama isto kao i njemu potreban određen prostor da bi s njima stupio u jednu vrstu prijateljskog dijaloga i sklopio neki mogući savez i zajedništvo.
Nekoliko postavljenih kamenova u okolini njegovog staništa bilo mu je dovoljno da najpre povremeno, a kasnije u posebno izabranim trenucima za njegov život i život male zajednice, preko njih uputi Njemu ili Njoj nemu i jasno izgovorenu reč, tajnu Reč silama o kojima nije imao tačnu predstavu. Vremenom, onom što ne razume a čije je prisustvo osećao, počeo je da gradi manje, a zatim i veće, mnogo komplikovanije građevine. To je bio put koji je našeg davnog pretka doveo do onog tipa građevine koju mi danas zovemo hramom, mestom u kojem se sustiču prostor i vreme, prilagođeni čovekovoj moći poimanja i razumevanja, koji su mu progovarali kroz različita imena.
Ali, ti hramovi nisu bili bezlični i u njima je morao neko da "stanuje". U nekim kulturama to je bila prava porodica manjih božanstava s vrhovnim božanstvom na vrhu; u drugim, kao što su judaizam i hrišćanstvo, od početka je to bio jedan bog dok je, za mnoge stvaraoce, kosmička pravda postala svojevrsna zamena i za paganska i za judeohrišćanska verovanja. U svojoj dvomilenijumskoj istoriji hrišćanstvo daje lepe primere razvoja ideje o Bogu i njegovom staništu.
Moglo bi se reći da je to bio čoveku jedini način da preživi, kako u davnim vremenima, tako i danas. Književnost i likovna umetnost, naravno i religija, na izvestan način su zemaljsko trojstvo koje, i kad toga nije svestan, daju čoveku neophodni smisao postojanja. Nije nikakvo otkriće ako kažemo da je uz njihovu pomoć čovek uspeo da preživi i da kao jedino razumno biće na Zemlji da "hranu" i svojoj duši, a ne samo telu, kao u davnim zajednicama.
Onom o čemu ništa ne znamo – našoj neizbežnoj konačnosti – data je najvažnija uteha u čovekovoj istoriji, bez obzira što ništa ne znamo šta se s nama posle zemaljskog dešava i na koji način se takav čin obavlja.
Da bi za čoveka imao neki smisao, Hram – ta naša tajna kuća, i sve ono što ga prati ohrabrili su čoveka da ga istinski izgrađuje, da to ne budu samo poređani megaliti (najimpresivniji su oni u Stounhendžu i na Malti), već i posebno, najpre hermetički a potom i umetnički, uređen prostor. Za naše pretke, gledano sa današnjeg stanovišta, to je bila prava revolucionarna promena, mnogo veća i značajnija nego što su tehnološka čuda danas.
Takvo jedno čudo sigurno su freske u Sikstinskoj kapeli koju je oslikao slavni Mikelanđelo u vreme renesanse u Italiji, verovatno i najveći umetnik u istoriji. Bio je sinonim renesanse, ne samo slikar, najveći vajar, a uz sve to još arhitekta i pesnik. Ali, "Strašni sud" i "Stvaranje čoveka", neverovatnih dimenzija na svodu Sikstinske kapele, koje je slikao između 1508. i 1512, dakle pre pet vekova, postale su sinonim čuda koje čovek može da stvori.
Dakle, pre pet vekova već slavni vajar, čije su ruke milovale kamen koji će klesati udahnjujući im onu večnost koju je čovek priželjkivao za sebe, počeo je svoj rad na svodu Sikstinske kapele. Te freske, usuđujemo se reći, nadmašuju mnoge druge njegove radove i daju čoveku jedan od mogućih odgovora (biblijski) na njegovo stvaranje i pad. Skulptorski oblikovane figure u dotad neviđenom zamahu daju iluziju posetiocu da je i sam deo tog prostora, da se celi kosmos uskovitlao, da u njemu zaista pulsira sam život.
Jedan božanski prst dodiruje drugi, Adamov, oblikovan tako kao da i Bog stremi čoveku, kao čovek njemu, da makrokosmos miluje mikrokosmos. Između njih je mala praznina, kao da božanski naum preispituje da li je njegovo delo dostojno kosmičkog postojanja.
Mikelanđelov naum prevazilazio je želju pape za koga je radio. Čoveku nedostupni kosmos prvi put se "porađao" i prvi put pružao čoveku nadu. Ostale figure, islikane na kupoli Sikstinske kapele, kao da su tu zato da pomognu da se božanski i zemaljski prst spoje, dajući celokupnoj istoriji čovečanstva smisao i nadu, bez obzira na to da li je čovek verujući ili neverujući.
Mikelanđelova naslikana dva prsta, pre skoro pet stotina godina, ali nacrtana na posebnom papiru možda baš pre pola milenijuma, postala su tako simbol ne samo hrišćanstva već i celokupnog čovečanstva. Bog kome je umetnik dodelio tu neprevaziđenu poruku, prst oko koga se dobar deo sveta okreće, učinio ga je najčuvenijim simbolom ljudskog bića. On, istovremeno, simboliše onaj put koji je čovek prešao, od zagonetnih megalita do putovanja u kosmos. Između njih stoji hram u kojem se sustiču mikro i makrokosmičko, koje čovek povezuje svojom kreacijom.
[objavljeno: ]
