Izvor: Politika, 07.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čembalistkinja u svetu menadžmenta
Neke zaboravljene modele u organizovanju kulture ne treba lako odbacivati, već popravljati i usavršiti – kaže Smiljka Isaković
Šta to beše SIZ? Pitanje baš kao za kviz, namenjeno mlađoj populaciji. Onaj ko zna odgovorio bi: samoupravna interesna zajednica. Na ovu nekad i te kako važnu skraćenicu davno je pala prašina. Ovoga leta, međutim, na respektabilnoj Međunarodnoj konferenciji o menadžmentu u umetnosti održanoj u španskom gradu Valensiji, među 150 pročitanih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << izabranih referata, iz 40 zemalja sa svih kontinenata, veliki odjek imao je rad naše vrhunske čembalistkinje Smiljke Isaković, naslovljen "SIZ-ovi kulture, zaboravljena prošlost ili budućnost organizovanja kulture u Srbiji". Nekima se odmah smrači od ovakve teme i ovakvog termina. Možda zato što u svemu vide samo ideologiju i misle da gotovo sve ono što je bilo pre mora, pod obavezno, da završi na smetlištu istorije. Istaknuta umetnica očigledno je drugačijeg mišljenja. U onome što se zvalo SIZ i ona vidi sijaset nedostataka, ali i ništa manje dobrih strana. Ono prvo, kaže, treba otkloniti, dosta toga popraviti i usavršiti, a kada se sve to uradi... onda ga možete zvati i SIZ, i NESIZ i – kako vam drago.
Današnje stanje u kulturi kao da je prizvalo ovo sećanje na "zaboravljenu prošlost". Smiljka Isaković se, naime, pored ostalog, bavi i temom menadžmenta u ovoj oblasti, o čemu priprema i doktorat. Tako se setila i SIZ-ova, napisala rad o tome i poslala ga na "konkurs" za učešće na jednoj elitnoj međunarodnoj konferenciji koja se svake godine održava u drugoj zemlji. Lanjska je, recimo, bila u Montrealu, a domaćin sledeće je Čikago.
– Mislim da je kultura prilično postradala u ovoj našoj dugoj tranziciji, koja liči pomalo na nekakav interegnum. Primetan je pad kvaliteta i zato plediram da se neke nesumnjive vrednosti jednog starog recepta u kulturi ne zaborave i pozitivno iskoriste. Ljudi neke stvari lako odbacuju, iako o njima često pojma nemaju. Ja sam, osamdesetih godina, i sama učestvovala u radu SIZ-ova kulture, ispred UMUS-a. Sećam se i dobrih strana takve organizacije, premda tada nije bilo prednosti koje nam pružaju Internet i slične nove tehnologije. Međutim, ono što je posebno važno: u svemu tome bilo je puno ozbiljnih umetnika, prisustvovali smo svim značajnim događajima i premijerama, a naši kriterijumi bili su zaista visoki. Postojale su umetničke kontrole, i to na nekoliko nivoa, pored ostalog i zbog onih koji u umetnosti iznad svega vide novac. Danas se takvi projekti mnogo lakše provuku. Na kraju godine mi smo sumirali rezultate i polagali račune. Odgovorno tvrdim da je nekad vrhunska umetnost daleko više podržavana iz budžeta – kaže Smiljka Isaković.
Zanimljiv je podatak da je među akterima ovih priča menadžmentskih, u Valensiji, jedina umetnica bila naša čembalistkinja koja je cenjenom skupu rekla: "Ja sam proizvod koji vi treba da prodate". Šalu na stranu, ono što je posle izgovorila naišlo je na veliko zanimanje i reakcije tipa "nismo znali da je to postojalo i zašto je to propalo"? Oni su priču o SIZ-u videli i kao priču o decentralizaciji i demokratizaciji u kulturi. Baš ono što je danas u trendu.
– Dopala im se i organizacija na mrežnoj osnovi. Male jedinice, a dobro povezane. U međuvremenu pojavio se Internet sa svojim velikim komunikativnim mogućnostima. Stariji se sećaju da su SIZ-ovi delovali i po širini. Veći gradovi izborili su se za pravo da im u goste redovno dolaze opera, balet, filharmonija... Svega toga više nema. Ja verujem da će se neke dobre stvari vratiti, pre svega oni reperi koji će podići kulturne standarde – optimistički je završila svoj raport iz Valensije.
Praksa–teorija–praksa – tako izgleda ovo leto Smiljke Isaković. Prvo je imala solistički koncert na Petrovaradinu, pa je došla Valensija, pa opet za dirkama na festivalima u Budvi i Perastu, dok je u septembru očekuju Dani evropske baštine sa centralnom proslavom u Beogradu. Njihova ovogodišnja tema je – reka, a čembalistkinja vična peru za tu priliku napisala je rad "Šta je videla Mala Sirena putujući niz Dunav", ili čula, jer u toj priči primarni su muzički događaji. Da se to putovanje, kojim slučajem, desilo u oktobru Sirena bi u Budimpešti videla i Smiljku, za čembalom, naravno. Iz kojeg se čuju zvuci u slavu Tesle.
M. Šehović
[objavljeno: 07.08.2007.]
