Izvor: Blic, 05.Maj.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Cela ekipa zaražena Čehovom
Cela ekipa zaražena Čehovom
U scenografiji postavljenoj na velikoj sceni Narodnog pozorišta, brojni, s redom i bez njega, naređani koferi. U jednom uglu na proscenijumu stolica za ljuljanje. U dubini scene sto za ručavanje... Igra svetla ili štimung, u toku... I, sve je spremno za početak probe komada 'Tri sestre', A. P. Čehova u režiji Vide Ognjenović.
Reditelj, očigledno u punoj koncetraciji, smireno sedi na kraju gledališta. Do nje asistent Vlatko Ilić >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << s olovkom i papirom na kome će zapisati sve njene indikacije.
'Zarazila sam se Čehovim i prenela to na celu ekipu, na ovu sjajnu glumačku podelu', kaže Vida Ognjenović za 'Blic'. 'Čehov je svevremen, uvek aktuelan. Pa, samo estradni pisci pišu tek za jedno vreme'. Junakinje ovog komada, prisetimo se, izmeštene su, sticajem okolnosti, u neki drugi prostor. 'Danas, kad svet vrvi od izbeglica, izbeglištvo je velika, važna, aktuelna tema', veli Vida.
Počinje proba. Junakinja Maša (Nada Šargin), odsutno tužnog izraza lica, ljulja se u stolici. Olga (Sena Đorović) setno izgovara: 'Otac je umro tačno pre godinu dana, 5. maja, i onda, i onda je ovako izbijao sat. (...) U ovo doba u Moskvi sve je već rascvetano.' Usplahirena Irina (Kalina Kovačević) gotovo joj upada u reč: 'Da prodamo ovu kuću i u Moskvuuu...' Kretanje junaka po sceni gotovo ograničavaju koferi, oni su odličje njihovog života. 'Ta izmeštenost, dislociranost je ne samo prostorna, već i duhovna muka. Izbeglištvo raspisano kao rapsodija. I svako se u tom izbeglištvu bori na svoj način. Neko filozofiranjem, neko radom, neko ljubavlju, neko uspomenama...', veli Vida. Trenutak tišine prekida replika potpukovnika (Tihomir Stanić): 'Nećemo primećivati Moskvu kad budemo živeli u njoj. Za nas nema sreće, mi samo žudimo za njom...'. Nedugo zatim sa scene se čuje razgovor junaka pun upitanosti i dilema kako će se naš današnji život i sve što činimo možda, jednom, nazvati ništavnim i grešnim, a možda uzvišenim. 'Nesumnjivo nam je bliska dilema o čitanju istorije', veli reditelj i na naše pitanje o odnosu prema prošlosti napominje: 'Ne treba (svoj) život učitati u istoriju. Iskustvo je pokazalo da ona nije nikakva učiteljica. Život treba pretpostaviti budućnosti'.
A iza scene, na pauzi, glumci (ko’ glumci) razmenjuju duhovite dosetke. Prednjači (a, ko bi drugi) Tihomir Stanić. Priča kako je u jednoj neuspeloj predstavi bio pošteđen loših kritika, ali je zato njegova supruga (Jelena Mijović, dramaturg prim. a.) nagrabusila te 'eto, nije loše imati ženu'. Nasmejao je prisutne iskrenim priznanjem kako je jako želeo da, u komadu D. Kovačevića 'Sveti Georgije ubiva aždahu', igra Gavrila (najvećeg ljubavnika u komadu prim. a.), ali mu je uvek zapadalo da bude žandarm. I, skoro mu, kaže, ponude ulogu Gavrila. 'Odbijem. I tražim žandarma. J....., kasno.'
Dolazi reditelj tražeći Mihajla Janketića. Karakteristično šaljivim tonom i sklopom rečenice, Stanić se, ko’ đače, prijavljuje da on ode, nađe ga i dovede. 'Namerno sam se prijavio da odem da ne bi mene nešto pitala...', šeretski je docnije objasnio. Mladi i daroviti Nenad Stoimenović mu replicira i imitira ga. Smeh za nijansu utihnjuje kada je Mihajlo Janketić za 'Blic' rekao: 'Činjenica koja je i mene samog iznenadila je da, posle 46 godina bavljenja glumom, prvi put igram Čehova. Prosto, nisam ni bio svestan. Zanimljivo, nije mi ni nedostajao.'
Čuje se glas inspicijenta koji poziva na početak drugog čina. Na iznenađenje svih, reditelj, inače poznata kao decentna, otmena, smirena osoba, žustro uzima daire, staje pored vrata i temperamentnim udaranjem tim instrumentom, poput Koštane, ispraća ulazak glumaca na binu. Neočekivan, zanimljiv, nadasve dopadljiv prizor koji nikoga nije ostavio ravnodušnim.
Među nekolicinom glumaca, koji na početku drugog dela predstave nisu na sceni, bila je i Vanja Ejdus koja tumači Nataliju Ivanovnu. Govoreći za 'Blic' o svom liku, kaže da njena junakinja, sa današnjeg aspekta, predstavlja one žene koje grabe. 'Ona pripada tipu ovih novih bogataša, ljudi koji - hteli mi to ili ne - dolaze i donose svoja pravila. Ona se bori na način nerazumljiv i neprihvatljiv produhovljenim ljudima, ljudima od vrline i morala. Nema dileme ni upitanost koju imaju tri sestre, ni žudnju za Moskvom. Njena ambicija je da ima muža, ljubavnika, decu, da im na kraju otme i kuću, a grabeći na taj svoj način, u svemu i uspeva.'
A na sceni, u jednoj od slika u drugom činu, tri sestre setno razgovaraju pred odlazak na počinak. Tužno, u pola glasa, obraćajući se možda više sebi nego sestrama, Irina (Kalina Kovačević) izgovara: 'Ja sam nesrećna... Vreme prolazi i sve ti se više čini da se udaljavaš od nekog pravog života... U Moskvuuu...'. Tatjana Nježić
