Izvor: Politika, 04.Jan.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bekstvo iz užasa provincije
"Pokondirena tikva", Jovan Sterija Popović/Marko Manojlović, Narodno pozorište Kikinda
Tematski i žanrovski referentna Molijerovoj komediji "Smešne precioze", Sterijina "Pokondirena tikva" (1838) razigrano i didaktički kritikuje društvo, običaje i individualne manire, pri čemu se humor bazira na radikalnoj diskrepanciji između realnosti i težnji protagonista. Predstava reditelja Marka Manojlovića je savremena interpretacija ove komedije, stilski i idejno prilagođena >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << senzibilitetu savremene publike, putem izmene teksta, insistiranja na prikazivanju nasilnih scena (ubistvo Ružičića), kao i seksualnih odnosa (Vasa-Evica), čime se Popovićeva dramaturgija približava jeziku aktuelne popularne kulture.
Putem karakterističnih, prenaglašenih izraza lica i telesnih pokreta, Vesna Čipčić igra Femu kao jedno infantilno derište. Glumica često nastupa odsutno i plastično, skoro kao da je lutka, izveštačeno se duri i krevelji, trči po sceni i teatralno se onesvešćava, ubeđena da je to znak otmenosti. Ta definišuća infantilnost može se tumačiti kao izraz njenog ludila, odnosno rediteljski stav da je Femina opsesija da usvoji drastično drugačiji kulturni model oblik shizofrenog ponašanja, krajnji rezultat jednog temeljnog odsustva identiteta, što je u celini zanimljiva, jasna i opravdana interpretacija ovog klasičnog lika srpske komediografije.
Feminu ćerku Evicu igra Gordana Roščić, kao neodlučnu, uplašenu, neupadljivu devojku, a lik njenog verenika Vase stvara Miljan Davidović, kao odlučnog, tvrdoglavog, sirovog i prilično nasilnog muškarca. Pavle Pekić izrazito teatralno oblikuje lik pesnika Ružičića, emfatično govori, često se penjući na sto i lupajući motkom u pod, što je efektan način da se scenski oblikuje ovaj lik, jedan donkihotovski idealista, kojem je imanentna parodija poetske melodramatičnosti. Dragana Čretnik igra licemernu i koristoljubivu Saru, takođe markantno, kao karikaturu pomodnog hedonizma, dok je Femin brat Mitar među njima najprisebniji, autoritativan, ozbiljan i strog (Branislav Čubrilo Rus). Ančica Marije Ostojić je rableovski iščašena, muškobanjasta, previše gruba, hrapavog glasa, po sceni se vuče sa izbačenim stomakom, i stalni je izvor komike, zbog tih brojnih, grotesknih detalja. Šegrta Jovana, kojeg Fema uspeva da ubedi da odbaci svoje poreklo i nasilno postane nobl, Dušan Felbab igra kao prilično infantilnu osobu, što se takođe može shvatiti kao fakat odsustva njegove mentalne ravnoteže, naravno mnogo blaže nego u Feminom slučaju.
Izgled scene je redukovan i stilizovan (Miodrag Tabački), za razliku od izbora kostima (Lana Cvijanović), koji su konkretniji i imaju jasnu funkciju u definisanju likova, što je posebno izraženo u sceni upoznavanja Feme i Evice sa Ružičićem, kada se njih dve pojavljuju u ružičastim haljinama, previše ukrašene, kao pajaci. Osim što akcentuju njihovu nakaradnu želju za pripadanjem otmenom svetu, kostimi su ovde i bogat izvor komike. Instrumentalna i minimalistička muzika Zorana Erića sugestivno stvara atmosferu otuđenosti i nekakve egzistencijalističke praznine, i na taj način predstavlja komentar na Feminu bazičnu neprilagođenost.
Groteskna komedija, koju Fema stvara svojim ludačkim ponašanjem, postepeno se u ovoj predstavi pretvara u tragičnu dramu, čime se potvrđuje teza da su Sterijina vesela pozorja od tragedije odvojena vrlo tankom, neupadljivom granicom. Kraj Manojlovićeve predstave je ostvaren skoro u čehovljevskom maniru - devastirana nizom razočaranja i sasvim natopljena očajem, Fema vapi za odlaskom u Pariz, nalik akterima "Tri sestre", koji su usmereni na put u Moskvu, takođe kao vid bekstva iz užasa provincije. Femina fokusiranost na odlazak u Pariz je, dakle, motiv kojim se predstava završava, pri čemu reditelj izostavlja delove teksta gde Mitar ubeđuje sestru da će u Parizu moći da ima više muževa, čime se redukuje komičnost, a izoštrava tragičnost scene. Ideja odlaska u Pariz sa jedne strane Femi daje injekciju nade, dok se istovremeno sugeriše da njoj nema izlečenja, odnosno, da je njena zaglavljenost u limbu između dva modus vivendija nepromenljiva konstanta, koja je čini jednim totalnim, tragičnim autsajderom.
Ana Tasić
[objavljeno: 04.01.2007.]
