Izvor: Politika, 10.Apr.2015, 14:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako je propao sport u Kragujevcu
Šta će Kragujevcu trofejni strelci i rvači, kad ima Pobedu iz Beloševca i Slobodu iz Grbica?
Kragujevac – Čitava sportska javnost pozdravila je gest fudbalera Radničkog 1923, koji su na početku prošlonedeljnog meča sa Partizanom, umesto da potrče za loptom, seli na travu, iskazujući nezadovoljstvo prema nameri gradske vlasti da klub pusti „niz vodu”. Gradonačelnik Radomir Nikolić je rekao da nema nameru da nastavi sa starim načinom finansiranja, pa izgleda >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da je odluka doneta, samo još nije i formalno objavljena.
– Moji igrači su gladni, već četiri meseca nisu primili platu – pravdao je i bodrio svoje igrače kako mu priliči trener Neško Milovanović. Za razliku od „čitave sportske javnosti”, koja je listom podržala „crvene”, njihov demonstrativni potez u Kragujevcu, gradu za koji igraju, nije naišao na neki poseban odjek. Moglo bi se reći da je primljen s prilično ravnodušno.
Da li zato što u ovom gradu svima krče creva? Možda i zato što radnici „Niskogradnje” platu nisu videli godinu i po dana, a možda i zbog toga što u budžetu jedva da ima novca za krpljenje uličnih rupa. Kao što poručuje grafit na oronuloj kući Đure Jakšića u centru grada, koja je uništena jer nadležni nisu brinuli o njoj: „Nije bitno šta će biti, bitno je kako je do toga došlo.”
Sve je počelo pre četiri godine, kada su Mlađan Dinkić i njegov partijski zamenik u sada nepostojećim Ujedinjenim regionima Srbije (URS), bivši gradonačelnik Kragujevca, Veroljub Stevanović, naprasno odlučili da u srcu suvozemne Šumadije naprave čudo – najbolji vaterpolo tim svih vremena.
U klub su dovedeni najskuplji vateropolisti današnjice: Filip Filipović, Boris Zloković, Aleksandar Ćirić itd. Za trenera je imenovan proslavljeni selektor naše reprezentacije Dejan Udovičić. Mnogi Kragujevčani ipak nisu bili oduševljeni tom idejom, jer u Kragujevcu trećina radno sposobnog stanovništva (oko 23.000 ljudi) godinama ne može da pronađe posao.
Za „tim snova” je u gradskoj kasi odmah obezbeđeno 50 miliona dinara na godišnjem nivou, a povremeno su se koristila i sredstva iz budžetske rezerve. Bio je to novac izvučen iz džepova svih poreskih obaveznika, a da njih o tome niko ništa nije pitao. Na stranu to što sportske klubove nijedan naš zakon ne prepoznaje kao javna preduzeća. Sponzori su bili mnogo suzdržaniji, pa je tako štedljivi „Fijat” umesto novca VK Radničkom poslao tri automobila „500 L”.
Na sličan način, potpuno iznenada, u Kragujevcu se obreo i naš veliki plivački as, Milorad Čavić. Njemu i njegovom timu bivši gradonačelnik Stevanović je namenio 10.000 evra mesečno, kao bi na pokrivenim bazenima koje su, takođe, finansirali poreski obaveznici, bila otvorena plivačka akademija za najmlađe, bez obaveze da se plati „kirija”.
Uprkos davanjima iz budžeta, Čavićeva škola nije bila besplatna. Čavić je ubrzo spakovao stvari i, nejavivši se partnerima iz gradske vlasti, napustio Kragujevac. Glavom bez obzira.
Ova Čavićeva avantura podsetila je na spektakularno najavljen dolazak Novaka Đokovića u Kragujevac. Firmi „Femili sport”, koju su vodili Novakov otac i stric, grad je bio spreman da skoro besplatno (ukupno 36.000 evra za zakup na 99 godina) ustupi četiri hektara najkvalitetnijeg građevinskog zemljišta na obodu Velikog parka. Od investicije se odustalo, kada su novinari otkrili da će na parceli biti izgrađena samo četiri teniska terena, dok je najveći deo placa u tajnosti bio pripreman za izgradnju hotela, stambenih zgrada i lokala u komercijalne svrhe.
Tako je bivša kragujevačka vlast, predvođena Stevanovićem i uz svesrdnu pomoć Mlađana Dinkića „aranžirala” sport u ovom gradu. Bila je to svojevrsna politička igra, u čijem su središtu neki prepoznali želju za ličnom i partijskom promocijom. Prema istom načinu razmišljanja, želja da Kragujevac, pod okriljem ideje o decentralizaciji i regionalizaciji, parira deset puta većem i bogatijem Beogradu, odvela je kragujevački sport na stranputicu sa koje se teško silazi.
Grad je doveden do ivice bankrota tako što je, uprkos krizi i sve tanjem budžetu, odlučeno da skup profesionalni sport nastavi da se finansira. U takvom ambijentu počeli su da propadaju i dobrostojeći klubovi, poput odbojkaškog i košarkaškog, koji je igrao u Jadranskoj ligi.
KK Radnički, danas, zapravo ne postoji. U opustošenom gradu čak ni to nije uznemirilo Kragujevčane, koji su na jednoj od skupštinskih sednica mogli da čuju kako je trener Miroslav Muta Nikolić mesečno zarađivao pedeset prosečnih radničkih plata (oko 15.000 evra).
U Kragujevcu je postojala i komisija koja je većala o izdvajanju novca za klubove, ali je, kako se ispostavilo, o svemu ipak odlučivao samo jedan čovek – Veroljub Stevanović. Na pitanje novinara portala „Šumadija pres”: „Čija je poslednja?”, nekada prvi čovek ovog grada je lakonski odgovorio: „Verovatno moja”.
„Zašto da pomažem pet klubova, kada mogu samo jedan – moj, a ostali neka se pitaju zašto nisu moji”. Ovim rečima je bivši član Gradskog veća za omladinu i sport, Branko Krsmanović, opisao Stevanovićev „sistem” odlučivanja. Samo takav „sistem” je mogao na vrh kragujevačke sportske piramide da izbaci anonimuse, fudbalske klubove iz „beton lige”, poput Pobede iz Beloševca i Slobode iz Grbica, dok su trofejni sportovi, kao što su rvanje i streljaštvo, gurnuti na margine.
Velike svote bile su namenjene samo privilegovanim klubovima, onima koje su vodili partijski saborci, prijatelji, rođaci tadašnje vladajuće garniture. U vaterpolu klubu – Stevanovićev sestrić, u fudbalskom – njegov zet. Pojedini su tvrdili, uglavnom bez konkretnih dokaza, da je u nekim od tih klubova vladalo pravilo – „desna ruka, levi džep”. U sličan kontekst se stavlja i pitanje gde je nestalo 550.000 evra od transfera fudbalera Radničkog Filipa Kostića u holandski Groningen pre tri godine.
Možda igrači Radničkog, koji su posedali na travu, protestuju zato što vole dres koji nose, ali bi i oni morali da znaju zbog koga trpe gladni i zašto je njihov klub u minusu milion evra.
Navijači Radničkog, „crveni đavoli”, nedavno su organizovali uskršnji donatorski koktel za prikupljanje sredstava za pomoć klubu i igračima, a najavili su i druge akcije.
Politički oponenti su tvrdili da je deo te navijačke grupe godinama bivšem gradonačelniku služio da plaši političke protivnike i da se obračuna sa nevernima u svojim redovima. Sada se mnogi Kragujevčani pitaju: da li su to i ostali?
Ta vrsta zajedništva, iznedrena u miljeu prenapregnutog lokalpatriotizma, sa elementima neprimerenog partijskog marketinga i nepotizma, iznedrila je euforičnu atmosferu u kojoj su sa tokovima javnog novca bili upoznati samo „vođa” i njegovi najbliži saradnici. Sa raspadom URS-a i odlaskom Stevanovića u opoziciju, srušila se čitava konstrukcija kragujevačkog sporta koji je zapravo bio privatizovan i pre najavljene privatizacije.
I da malo promenimo onaj grafit sa Đurine kuće, koja samo što se nije srušila: „Ako znamo kako je do toga došlo – znaćemo, valjda, i šta treba da bude.”
Brane Kartalović
objavljeno: 10.04.2015.
Pogledaj vesti o: Kragujevac
