Izvor: Vesti-online.com, 22.Okt.2012, 13:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ovo i ono

Baš nam se zanedalo. Taman kada smo pomislili da smo i mi dobili saveznika, da više nismo sami, da je bar pakao prešao na našu stranu, kad ono javljaju kako nam je propala kandidatura, da se Đavolja varoš uvrsti među svetska čuda. Jok. "Ili cela Srbija ili ništa", rekoše.

Dejan Lukić  

Malo im bilo osam godina Borisa Tadića, malo im rezolucija o Srebrenici, TV92, "Peščanik", >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << malo im bilo Čede, Nataše, Sonje, "Žena u crnom" da crnih ne može da bude; malo im narodnih kuhinja i predbankrotnog infarkta Srbije, malo im što je prosečnom Srbinu goli život jedini preostali luksuz na ovom svetu... Jok. Hoće još. Da se svi mi u so pretvorimo ne bi Merkelovoj ručka osolili.

Po nesreći, usred ovih tamnih oblaka, podseća me prijatelj Vijeko, gde smo to bili i koliko smo porđali otkako nas je opaučila zapadna demokratija. Danas, veli mi, Srbija ustaje svakog jutra, ispija brazilsku kafu, seda u italijanski auto, kupuje za doručak francusko pecivo i stiže na posao u austrijsku firmu. Tu odmah uključuje američki kompjuter i čita na engleskom jeziku šta se događa oko njega. A kada se vrati na posao, opere ruke turskim sapunom, otvori slovenački frižider, izvadi američku konzervu, nalije čašu portugalskog vina, upali južnokorejski televizor, uživa u "Sulejmanu" dok ga greje ruski gas.

Avaj, avaj. U stara dobra vremena Srbin je bio obučen u elegantna odela "Kluz" i "Beko", ispijao "Centropromovu" kafu, sedao u kragujevačku "zastavu", kupovao za doručak PKB pecivo i jogurt, auto je vozio po asfaltnom putu izgrađenim novcem od nemačke ratne odštete i kredita iz celog sveta.

Kad se vrati sa posla - najkasnije u dva popodne, Srbin je prao ruke "merima" sapunom iz Kruševca, otvarao domaći frižider, izvadio njeguški pršut, homoljski sir, horgoške čvarke, nasuo čašu vršačkog vina i upalio "EI Niš" televizor.

Stara dobra vremena, reklo bi se. Ali Srbija se ne deli na ova i ona stara dobra vremena, nego takođe na ovo i ono vreme od 5. oktobra do ovog bankrota svega - države, finansija, kulture, demokratije, prava, pravde, morala i - ako hoćete - patriotizma.

Ali ma šta mislili o Ovom sada, tvrdim da Ovo ne može biti gore od Onog što živi od 5. oktobra do sada. Jeste, biće teško da Ovo popravi što je Ono nagrdilo. Ali Ovo kakvo je takvo je, bolje je od Onog mada ne bih ginuo za Ovo. Sa Ovim, međutim, još ima nade. Sa Onim smo došli u Ovo gde smo sada, što će reći - nigde. Samo je Ono gore od ovoga "nigde".

Do ovog gde smo sada moglo je da nas dovede samo Ono koje se, evo, i samo sa sobom uhvatilo za vratove. Daće Bog da se i tadićevci i đilasovci i pajtićevci međusobno potamane i da se nikada više ne zakopite.

Što se mene tiče, ja bih - baš kao što reče Matija Bećković - dao sve Ovo i pridodao svemu Ono, pa sve dok se drže Evrope ko pijan plota, prebusao i poravnao i Ovo i Ono, za spas Srbije razapete na Ovo i Ono.
Pogledaj vesti o: Kandidatura Srbije

Nastavak na Vesti-online.com...