Izvor: JUGpress.com, 19.Jul.2016, 09:49 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slobodan Pajić: Moj stav
BEOGRAD
Kao savremenik današnje Srbije, kao i one od pre neki dan, ne mogu a
da ne iznesem svoj stav, ako je on nekom uopšte i važan, ali moje je
ustavno pravo da kažem šta mislim, ako tako mogu pomoći svojoj državi
i narodu. Znam da će se naći neka mudra glava u vlasti, po neka koja
se na istu oslanja, koja će glasno da se pita “ko ovom daje pravo da misli”, a da
bi imao odgovor, javno kažem da je bolje dok građani >> Pročitaj celu vest na sajtu JUGpress.com << javno izražavaju
svoja mišljenja jer se tada nešto može i naučiti. Sve je bolje od
pučeva, građanskog rata ili nasilnog iznošenja mišljenja.
Decenijama unazad slušam naše političare kako žustro reaguju na
određene događaje. Koriste svaki tren i situaciju da pokažu da se oni
pitaju, da oni o nečemu odlučuju, da su oni važni, da je sve ostalo
nevažno. Da sve je nevažno, pa i to ko su oni zapravo, kako su došli
do svoje vlasti, dali oni imaju lekarski pregled i podobnu dijagnozu
da odlučuju u ime naroda.
Kako to mi u opšte uspesmo da od normalne
države prođemo inflaciju, ratove, propast ekonomije, bezbnađe, uskoro
i bankrot i ko zna šta još? Da li je to narod kriv za to? Da, jeste,
uvek smo se olako povodili za pojedinim političkim mešetarima, koji su
shvatili da im je politika život, da osim političkih kurvi ne znaju
ništa drugo da budu. I tako iz generacije u generaciju. A narod glasa,
nekad i ne zna da je glasao, ali je na vlast došao i onaj za koga nije
glasao, jer sada je svejedno ko je na vlasti. Zajedno mogu sve, a
posebno kada su svi zajedno.
Sećam se kaznene odredbe od 20. godina zatvora za potpisivanje
okupacije dela teritorije, a ginuli smo za svaki pedalj te teritorije.
I ništa. Potpisnici se čak nagradiše za taj veličanstveni čin. Oni nam
sada uče omladinu kako se predaje država. To je verovatno trend. Šta
se pa tu razumem u visoku politiku. Možda, samo po njihovom, pripadam
onom običnom narodu, nisam nebeski kao oni što su. Avaj, malo nam beše
ta glupost, pa se onda prvi demokratski predsednik, jer kako koji
dodje on je prvi demokratski, osmeli da pomiluje albanske teroriste sa
juga Srbije, za zločine koje su činili, a koji ostaše mrtvo slovo na
papiru. Predsednik, je predsednik, on može to sebi da priušti u ime
svih poginulih koje je on morao da zastupa žive, a ne da gazi preko
njihovih leševa. Prolazile su godine, nade sve manje, a budućnnost
neizvesna.
I tek kada se ponadah da je nešto bolje, shvatih da sam
ponovo u zabludi. Još se nisam osvestio od svega pre. Naučio sam u
životu da verujem ljudima, to je ljudski. A da li treba? Ne znam više
ni sam, ali se ipak nadam da treba, jer ako izgubimo poverenje u
ljude, postajemo zveri i tako se ponašamo. Borimo se za opstanak. To
je životinjski instikt.
Ponovo slušam najave vlasti o nekoj borbi protiv nasilja i nasilnika.
Odem pod hladan tuš, više puta, štipam se za obraze, ne mogu da
verujemo da to opet slušam. Ponovim to više puta, ali ne vredi, hajka
na veštice je krenula. Uzima maha, a neuk se pitam, pa zar opet nas
neko ubedjuje da zakon ne postoji, te treba neki novi da se donese.
Treba nam zakon bolji od ovog što imamo, treba nam još stručnih
službi, treba nam ovo za ono što nismo uspeli onda i tako redom. A
onda sednem i pitam onako sebe, pa dobro, a ko to dozvoljava da se
nasilje svaki dan prenosi u svim medijima. Ko to nenormalan dozvoljava
da se krvave slike i scene prikazuju iz minuta u minut? Ko to veliča
nasilje i prikazuje nam ga kao nešto normalno? Ko toleriše nasilje u
politici, na ulici, u sudu, na svakom ćošku Srbije? Sad nam samo neka
nova strategija ili zakon to uspešno rešava.
Ako je za nauk dosta je, ako za bilo šta, suviše je. Srbija nema
odgovornost ni u jednom segmentu svog života. Sigurno tu ne mislim na
odgovornost prodavaca bostana koji bi da isti prodaju na svakom ćošku.
Treba ih uvesti u red i tu podržavam vlast. Mora se znati gde se
prodaje i kako se šta prodaje. Ali, čekaj, da li je to prioritet? Pa šta
bi sa onim što nosiše fantomke i rušiše tuđe objekte? Ko je to njima
dozvolio i dao podršku? Zar to nije prioritet da znamo? Komunalna
policija radi po zakonu i svaka čast. Treba li i drugi da rade po
zakonu. Važi li zakon isto za sve ili medju nama ima razlika pred
zakonom? Treba li da nam strane službe procenjuju kada i kako mogu
iskoristiti protest građana, koji traže istinu o rušenjima, da iste
pretvore u građanske nerede ili ne daj bože u građanski rat? Da li
okretanje glave od odgovornosti pojedinaca medju njima, znači
odgovornost za pojedince među nama? Svaka podela je pogubna. Mora da
postoji zdrav sistem, da bi smo mogli graditi zdravu budućnost. Sve
drugo je bolest sistema, bolest pojedinaca, bolest društva, bolest
koja uzima maha.
Problem u društvu se rešava sistemski kroz uspostavljanje sistema
odgovornosti za sve, predsednika države ako ima falsifikovanu diplomu,
ministra ako je odgovoran u svom radu, sudiju koji je primio mito za
manju kaznu, nastavnika koji je poklonio ocenu, službenika koji radi
samo kada dobije poklon, policajca koji prodaje a ne sprečava
rasturanje droge, unapredjenjem onog ko radi po zakonu a ne njegovim
sklanjanjem i proglašavanjem za nepodobnog, jer to i jeste naš
problem. Nepodobni su oni koji rade po zakonu, što znači da nam ne
trebaju novi zakoni već rad onih koji rade po zakonu i takvih mnogo
više.
Budućnost svih nas zavisi od zdravog sistema koji moramo graditi, a ne
od nezdravog koji nadograđujemo. Nezdrav sistem moramo da menjamo jer
on je problem koji se širi i preti da proguta i same svoje kreatore.
Slobodan Pajić
(Autor je bivši pripadnika MUP-a Srbije koji je jedini odbio da primi orden od Slobodana Miloševića, sada vlasnik detektivske agencije Diza, aktuelni je samostalni odbornik u opštini Palilula u koju ej ušao kao nosilac odborničke liste Dosta je bilo a iz DJB izašao nezadovoljan ponašanjem i postupcima vrha te stranke )
.jpg)
