Izvor: B92, 22.Dec.2010, 13:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vreme u Tokiju je sabijeno
Moja soba na trideset drugom spratu gledala je na džinovsku lepu zgradu. U njoj je zasedala gradska vlada. Dve godine je bila najviša u Japanu. U jednom filmu ju je uništio Godzila. Ta zgrada mi je pravila društvo danima
Izvor: Politika
Autor: Vladimir Pištalo
Verujem da reči izgovorene sa strašću sadrže živu istinu, veću nego racionalne misli.Nacume Soseki
Opet se osvetlio prozorčić. Ukazale su kreste valova na jezeru >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << Mičigen. Dim je leteo i brisao gradske kvartove. Nad Čikagom nas je drmao vetar. Kroz aerodromske hodnike pojurio sam pokretnim stazama kako bih uhvatio vezu za Tokio.
- Povedi i mene – rekli su mi na polasku studenti i sekretarice.
- Avioni su naslanjali zatupaste njuške na stakla. Ljudi su kuckali po ekranima. Široki su bili prozori. Nebo je bilo razduvano i sivo. Avioni su koso poletali.
Došlo je vreme da i moj avion poleti.
Unutar belog cilindra,sedam televizora je zatreptalo u nizu. Glumci su mnogo mrdali licem kao da ga nameštaju u autentičan položaj ali su ostajali dosadni i plitki. Jastučić pun peska stavio sam oko vrata. – Din-dong! – slušao sam objave na engleskom i japanskom.Zadremao sam uz pomoć melatonina. I bilo je to kao bal anđela na vrhu igle.
Kako bi čovek u polusnu zamišljao Japan koji nikad nije video?
Zamislio bi zidove od neona. Suši kuvari bi pokrili tanjire jestivim slikama. Opsesivno ljubazni i fokusirani ljudi bi jurili jedni kroz druge. Brzi vozovi bi iskrivljavali krajolik. U doba cvetanja trešanja svaka latica bi bila bog. Vodopadi bi šibali po ramenima u ceremoniji pročišćenja – misogi. Rađanje i nestanak sunca bili bi događaji. Godzila bi izlazio iz Hokusaijevih valova.
Leteli smo na Istok u večnom danu, preko Aljaske i pored Kamčatke.
Kakve bi još bile asocijacije?
Oficiri stoje dok imperator avetinjskim glasom govori preko radija. Kameni vrtovi.Ljubavna samoubistva. Fantazija silovanja. Sede trave i duhovi. Porcelan. Strela pogađa cilj u mraku. Kurosavina svetlost odražena na lišću, kojoj se divio Felini. Kiše. Udar glava sumo rvača. Tako počinje.
– Dobrodošli u Japan! – sinuo je natpis na aerodromu Narita.
Ali sunce je bilo najveća dobrodošlica.
– Jutros je tajfun prošao – rekao mi je jedan od domaćina. – Ovde se nije moglo stajati od kiše. Sad je divno sunce. Ako budeš imao sreće videćeš zalazak sa planinom Fudži. To bihi ja voleo da vidim.
Nisam video Fudži. Video sam ptice na banderi. Video sam žice nad prugom. Ne znam kad smo tačno ušli u Tokio,ali on je postao nepregledan. Među zgradama ocrtao se ogromni točak panorame. Tereni za golf bili su ograđeni žicom. Svuda su tekla japanska slova slična pagodama za mrave.
– Vreme u Tokiju je sabijeno – napisala mi je kasnije Aleksandra. – Kada se šetate gradom, može da vas uhvati grč od premora. I dok napravite obrt oko svoje ose, odjednom je noć, svetlucaju ulice i vreme je za san. Ali, iako brz kao najbrži tobogan, tokijski život uljuljkuje, jer sve deluje tako izmešteno.
Namilosrci beton se račvao u petlje. Autoput se, kao roler koster, dizao i padao između solitera. Dole su ostale neke tamne krošnje. Dole su ostale reke u sužanjstvu cementnih kanala. Dok sam pevušio simples cosas, reke automobile su se upalile. Zasvetlela su slova reklama. Svi ti nadzidani kvadratići sa frcoklama, sva ta raskrečena i kitnjasta slova su nešto govorila, govorila meni.
Iznenadila me je živost stanice Šindžuku. To će biti moj kraj i ja ću ga pomalo upoznati.Neonska slova tekla su uz zgrade.Ispostavilo se da je Keio Plaza ogroman hotel sa mermerom boje mortadele. U Keio Plazi me nisu imali na spisku. Dečak za štandom me je dvadeset puta tražio u kompjuteru.
–Tamo me očito nema i grešku možemo ispraviti samo ako me saslušate – rekao sam.
On bi se nasmešio i još sedam puta ponovio operaciju na kompjuteru. Budala je čovek koji misli da će isti postupci proizvesti različite posledice. Posle dvadeset sati putovanja, bio sam raskomadan nespavanjem.Dok su me tražili otišao sam u toalet i popio tople vode iz slavine jer sam bio žedan, u stranom gradu, bez mesta za spavanje..
– Otkad je došo kompjuter Japanci su postali gori nego Srbi. –prokomentarisala je kasnije Kajoko. – Sad su svi isti.
Šef onog mutavog nasmejanog dečaka mi se izvinio. Moja soba na trideset drugom spratu gledala je na džinovsku lepu zgradu koju sam naizmenično nazivao Palata uzvišene svetlosti i Palata civilizacije.U stvari se zvala Metropolitan Government Building. U njoj je zasedala gradska vlada. Dve godine je bila najviša u Japanu. U jednom filmu ju je uništio Godzila. Ta zgrada mi je pravila društvo danima. Naspram njenih plavih prozora govorio sam u plavi ekran kompjutera:
– Evo iz noćnog Tokija se javljam.
– Ima boga i u Japanu – uzviknuo je moj otac.
– Molim te – zamolio me Humbaba – kad vidiš nekog Japanca pozdravi ga od časnog srpskog naroda i poželi mu sve najbolje.
Bez obzira na umor, izašao sam na ulicu.
Grad je bio oštar. Vazduh – benzinski oštar.Japanci kažu da zapadnjaci ne primećuju zrikavce. Ja sam samo to primećivao.Opuštali su me. Zrikavci su se dobro slagali sa betonom. Dobro su se slagali sa neonom. Dobro su se slagali sa toplom noći. Dobro su se slagali sa"
Otišao sam u obližnji park iza Palate civilizacije. Tokio je bio bezbedan. Ljudi su spavali u parku. Prvo nisam znao ko su ti ljudi. Nisam znao da ovdeima beskućnika. Izašao sam iz senki parka.Nezlobiva lica su virila iz kartonskih kutija. Zrikavci su pevali. Mnogi Japanci vozili su poni bicikle zato što su dobri i praktični, mada ih kod nas preziru. Čovek sa slušalicama vežbao je nešto na uglu.
Mislio sam: u ovom gradu Kurosava je plakao na filmovima.
Prošao sam uskim neonskim ulicama punim mladeži.
Odlučio sam da se potopim u bazen žute svetlosti u lesonitskoj kafani. Ušao sam u neon i seo u mali boks. Kafana mi je prvo izgledala loše pa odlično. Tu je jeo običan narod. Zvuk kukavice objavio bi da je jelo gotovo. Neka grifonska ptica krasila je novčanicu od 10.000 jena. Namučio sam se sa štapićima. Pojeo sam kineske nudle i izvrsnu džigericu sa mladim lukom i sojinim klicama. Sa jelom se slagao čist i gorak ukus kirin piva. Vrlo umoran čovek sedeo je do mene, moj vršnjak. Jeo je malo, pa bi zapalio cigaretu. Tri je popušio dok je završio obrok.
Izašao sam u svetla. Mladi ljudi su se šetali. Neočekivano sam dobro jeo. Pevali su zrikavci. Život je bio bezveze i jako dobar.
Crna Palata civilizacije ocrtavala se sa druge strane prozora.
Preobukao sam se u kimono. To je bila poruka sebi: dan je završen!
U svetlu moje lampe Asahi Šimbun je pisao: Dok Kinezi kupuju zemlju Japanci se boje gubitka kontrole.
Džinovski je bio moj hotel i džinovska je bila noć nad osvetljenim gradom. Noć na zemlji!
Probudio se malo pre sunca. U ogromnom prostoru prizor je izgledao nepomično i bezvazdušno. U bezvazdušnom vazduhu ukočila se zgrada koju sam ja nazvao Palatom moderniteta i civilizacije. Odan sivilu Tokio je sporo primao poljubac sunca i staklene zgrade nisu žurile da ga odraze. Došao sam u Japan da gledam kamene vrtove. U predjutarnjoj svetlosti, čitav Tokio je izgledao kao kameni
