Izvor: Politika, 20.Nov.2011, 00:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Usamljeni labud Raša čuva Ratno ostrvo
Filmski snimatelj i reditelj priča o prirodi kao leku, tugi košute, ratu mrava, prasetu koje ima dušu, staništu Inka Maču Pikču, Klintonu i bombama, psima i Jeleni Tinskoj
Petar Lalović (79) jedan je od najboljih svetskih filmskih reditelja i snimatelja životinja i prirode, pa i ljudi, metaforično, kroz postupke životinja. Novu prvu nagradu osvojio je nedavno u Japanu na festivalu dokumentarnog filma „Najbolje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << od najboljih”, delom „Balegar”. Sad montira film o beogradskom Ratnom ostrvu, važnoj stanici ptica selica na putu od Evrope ka Africi.
Diplomirao je na Akademiji za film i pozorište u Beogradu. U braku s Vitkom ima ćerku Ivonu, sudiju.
Kakva iskustva nosite sa Ratnog ostrva?
Zaljubljen sam u životinje. One to osete. Na površini od oko dva kvadratna kilometra sleće hiljade ptica i živi niz drugih bića. Saradnik mi je, u toku snimanja, bio labud koji tu, kažu lugari, već dve godine čuva ostrvo. Zovu ga Raša. Po svemu sudeći na putu od Skandinavije ka Africi izgubio je ženku pre sletanja na ostrvo. Ostao je ovde da samuje. Ponaša se kao pravi domaćin. Dočekuje jata u niskom letu i posle tri-četiri dana, kad se jato odmori, isprati ga do određenih visina.
Šta će biti sa ostrvom?
Moja želja je da ostane netaknuto. Nalazi se na šesto metara od Kalemegdana i velika je fabrika kiseonika, lep doživljaj za oko i prava hrana za dušu kad se vidi svet koji tu živi. Beograd bi mnogo izgubio ako bi ovo ostrvo, ili jedan njegov deo, prodao nekome ko bi tu napravio hotele i noćne klubove. Takvih, čujem, ima mnogo. Tajkuni pritiskaju upravu grada „brigom o ostrvu” i predlozima da bi ono moglo samo da se izdržava. Molim Boga da se to ne dogodi.
Kada ste imali glumce?
U „Pticama koje nikad ne polete”, drami koja je inspirisana istinitom pričom o devojčici koja se u velegradu razbolela od leukemije. Lekari su procenili da ima samo godinu života. Njen deda, šumar na planini, odvodi unuku u svoj ambijent. Ona tu, uz lekove i negu prirode: čist vazduh, bistru vodu sa izvora i u društvu životinja uspeva da zaleči strašnu bolest... Ovaj film s Batom Živojinovićem, Nedom Arnerić, Petrom Kraljem, dobio je puno nagrada.
Kako pamtite „Poslednju oazu”?
Kao čep na flaši najboljeg šampanjca. Izdvajam taj film od drugih. Snimao sam ga tri godine, najviše skrivenom kamerom. Poseban hit su gotovo nevidljivi svet životinja i njihov seksualni, odnosno emotivni život, borba za opstanak, materinstvo, ljubav, hrabrost... Evo primera: mrav spasava bubu da ne upadne u rupu, a on upadne. Izgubljeno lane traga za majkom. Tuga košute kad ga vidi rastrgnutog, pa ga dva dana diže verujući da će uspeti da stane na noge. Borba crvenih i crnih mrava do krvi za tri mrtve gliste. Čaplja celu zimu iščekuje svoje izgubljeno jato da bi je ono, kad se s proleća vrati, ne prepoznajući je, odbaci. Sva prava na taj film ima američki filmski studio „Metro Goldvin Majer”.
O čemu ste pričali u „Svetu koji nestaje”?
O vukovima, medvedima, lisicama, pa i o divljim svinjama. U tom filmu glavni lik je bio Gile, trinaesto prase. Divlja svinja, kao i pitoma, ima dvanaest sisa. Ova koju sam snimao oprasila je trinaest prasića, pa je najslabije odbacila. U toku snimanja nazvao sam ga Gile. Prilazilo je majci, ali ona ga nije htela. Međutim, posle poplave svi prasići su se podavili sem Gileta. I, kad mu je majka prišla, on je odbacio nju... I životinje imaju dušu. Pamte, vole, mrze...
Šta posebno pamtite?
Put u prašume Amazona. Snimao sam i drevna staništa vladara Inka: Kusko i Maču Pikču, pa jezero Titikaka, koje je najviše na svetu (3.821 metar). Uz Amazon su bolesti opasnije od zveri. Ali, njihovi šamani, odnosno vračevi imaju lekove čiji sastav, navodno, nije poznat modernoj farmaciji. Snimio sam jednu neverovatnu pistu za koju je švajcarski istraživač Erih fon Deniken rekao da je to delo posetilaca iz svemira.
A koji vaš film je uozbiljio svet?
Bila je to priča o bombardovanju Srbije 1999. Imala je „tri slike”. Na prvoj: idilična scena životinja u prirodi. Na drugoj je Bil Klinton, tadašnji predsednik Amerike, koji u Beloj kući, visoko podignutom rukom, daje odobrenje za bombardovanje Srbije. A na trećoj se vide bombama srušena stabla, „preorana” livada, masakrirane životinje.
Kako ste slikali „Ta jadna stvorenja”?
To je film o napuštenim psima i lošim ljudima. Pas ne može da shvati da ga je čovek izbacio iz kuće. I nastaje drama u glavi psa. Tada na scenu stupaju kafilerije i ubijanje pasa eutanazijom. Ali, i to ima svoju crnju stranu. Prava tečnost za smrt se preprodaje, a pas se ubija deterdžentom, pa umire danima. O tome mi je, uz sve dokaze, pričala Jelena Tinska, borac za prava životinja.
Kad ste se uplašili?
U susretu s medvedom u poslednjem trenutku sam stigao da se popnem na čeku. I tu sam ostao celo pre podne dok je medved, ispod mene, jeo kupine. „Svet koji nestaje” snimio sam u Bugojnu. Tu ima najviše medveda. Čeke su visoko iznad hranilica u kojima je ubijeni konj, magarac... Medvedi dolaze po podne i ostaju tu do zore. Jedu po protokolu: prvo najjači, pa druga galerija, a u trećoj su najmlađi. U jednom trenutku rikne jedan od najmlađih, s belim uvom, i krene da beži. Pobegnu i ostali, a Belo uvo se vrati i brzo počne da jede. Belo uvo je za lažnu uzbunu dobilo strašan šamar od najjačeg i red se ponovo uspostavio.
-----------------------------------------------------------
Čolić: Lalović strepnju relaksira odvažnošću
Atmosfera animalnosti u filmovima Petra Lalovića ponekad je prenaglašena, ali on ima osećaj za sklad, pa nalazi mesta i za drugačije simbole o kojima je posebno pisao Milutin Čolić, novinar „Politike”, filmski kritičar i jedan od osnivača Festa: „Lalović strepnju relaksira odvažnošću, nemoć dovitljivošću, sumnju lukavošću. Smrti je pandan rađanje, krvoločju ljubav, a povremene sekvence šaljivih zgoda smanjuju tonus bestijalnosti.”
Slavko Trošelj
objavljeno: 20.11.2011
