Izvor: Politika, 11.Sep.2011, 23:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U Srbiji sam ostala zbog poezije
Pamti savet Stevana Raičkovića koji joj je rekao: „Pesmu moraš pisati gumicom, a ne olovkom“
Kajoko Jamasaki (1956),vanredni profesor japanologije na Filološkom fakultetu u Beogradu, pesnikinja i književni prevodilac, dobitnica je nagrade „Povelja Morave“. Rođena je u japanskom gradu Kanazava.Diplomirala je na Filološkom fakultetu Hokaido univerziteta. Od 1981. godine živi i radi u Beogradu. Poeziju piše na japanskom i srpskom.Objavila je, u Tokiju, šest knjiga >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << poezije na japanskom jeziku.Na srpskom jeziku objavila je knjige: „Skriveno jutro“,„Sanovnik, reka“, „Olujni breg“...
Dobitnik je godišnje Nagrade za prevod na inostrani jezik za 1995/1996. godinu (Srpski PEN centar), kao iPovelje za izuzetan doprinos prevođenju srpske književnosti (UKPS, 2011).
Da li vas je iznenadila vest iz Mrčajevaca da ste dobili nagradu „Povelja Morave“?
Baš sam se iznenadila. Velika mi je čast što sam dobila nagradu koja nosi ime reke Morave, koja je krvotok kulture Srbije, ali i Balkana. Za ovu reku vezane su značajne ličnosti, među kojima je i Nadežda Petrović. Morava pamti tuge. Kađenica, kosturnica u pećini, na primer. U njoj su nastradali nejaki, kao na Okinavi, tokom Drugog svetskog rata.
Kako ste došli u Srbiju?
Došla sam kao stipendista SFRJ, najpre u Sarajevo 1979. godine. Bila sam na specijalizaciji godinu dana radi proučavanja istorije jugoslovenskih književnosti kod prof. dr Radovana Vučkovića, kome mnogo dugujem. Drugi grad mi je bio Ljubljana, u kojoj sam boravila naredne godine radi uporednog proučavanja usmene balade. U Beogradu živim od 1981. godine. Dragoceno je iskustvo što sam živela u Jugoslaviji. U studentskom domu imala sam puno prijatelja iz Afrike. Ne idealizujem takozvane velike i bogate zemlje. Svaka zemlja je važna, kao što je važan i svaki jezik, svaki čovek.
Kada ste počeli da pišete poeziju?
Nikada nisam sanjala da postanem pesnik, mada je poezija bila uvek uz mene. Kada sam pošla iz Japana, u kofer sam stavila bajke Kenđi Mijazave, pesničke knjige Čuja Nakahare i Sakutaro Hagivare. Ali, susret sa japanskom pesnikinjom Kazuko Širai, koji se dogodio u Beogradu 1986. godine, probudio je u meni pesnika. Kada je počela da se raspada Jugoslavija, ostala mi je jedino poezija. Ne bih ostala u Srbiji da nije bilo poezije. Poezija je kao vazduh, voda i svetlost. Ona je sa nama, u nama.
Pišete na japanskom, ali i srpskom jeziku?
Poezija je umetnost jezika. Prirodno je da pesnik pripada svome maternjem jeziku. Kod mene, osećaj identiteta je specifičan. Kada na japanskom pišem pesmu, u nju se uliva srpski jezik (kultura, istorija, život). Kada na srpskom pišem pesmu, kroz nju protiče moj japanski jezik. Srpski i japanski jezik čine mene celovitim pesničkim bićem. To su dve reke, kao Dunav i Sava, koje teku kroz moje telo, kroz moju dušu. Poezija ne trpi granice. Dobra pesma lako prelazi sve granice. Poezija mora da stigne do onih kojima je potrebna, da otvori njihova srca, da njihove živote ispuni novim smislom. Poezija je kao Dunav, sve naše pesme ulivaju se u ogromno more na kojem se talasaju razni jezici.
Koje susrete sa srpskim piscima pamtite?
U Beogradu sam upoznala mnoge srpske pesnike. Pamtim njihove savete. Desanka Maksimović mi je rekla: „Pesnik treba da uliva nadu“, a Stevan Raičković: „Pesmu moraš pisati gumicom, a ne olovkom“. Kada sam se mučila kako da započnem doktorsku tezu, prof. dr Novica Petković mi je kazao da to znači da sam ozbiljna, jer svako se muči kad počinje neki tekst: „I ja se mučim, mučili su se i Andrić, i Selimović.“ Srba Mitrović mi je mnogo pomagao i oko poezije i oko prevođenja. On je moj prvi učitelj. Blag, duhovit, životan... U Beogradu sam se upoznala i sa japanskim pesnikom Tanikavom Šuntarom.
Preveli ste mnoge srpske pisce na japanski?
Prevela sam dela Danila Kiša: „Rani jadi“, „Enciklopedija mrtvih“ i „Bašta, pepeo“. Prevodila sam i poeziju Laze Kostića, Vaska Pope, Vladislava Petkovića Disa, Desanke Maksimović, Stevana Raičkovića, Momčila Nastasijevića, Miloša Crnjanskog, Darinke Jevrić, Vojislava Karanovića... Na srpski sam prevela knjige Šunatro Tanikave i Kazuko Širaiši. Prevođenje poezije zahteva puno strpljenja, ali i nadahnuće. Poezija nije samo ono što je ostalo u prevodu, već i ono stvoreno u prevodu.
Ima li dodirnih tačaka između srpske i japanske poezije?
Japanska književnost više teži ka unutarnjim predelima ljudskog bića. Imamo veliku tradiciju ljubavnih romana. Odličan je primer roman „Duša“ koji je napisao Soseki Nacume. Kroz tragičnu ljubav jednog čoveka, Soseki nam postavlja ozbiljno pitanje: kuda nas vodi individualizam koji smo prihvatili sa Zapada. Srpska književnost vešto koristi kolektivno pamćenje, gradeći složenu sliku, što se najbolje vidi u romanima Ive Andrića i Miloša Crnjanskog.
Radite kao profesor na Filološkom fakultetu. Kakva su vam iskustva?
Želela bih da mladi ljudi osete snagu jedne reke koja se zove japanski jezik, ili književnost na moru, koja pripada svetskoj književnosti. Svaka nacionalna književnost planinska je reka. Od svake reči, kao od lista bukve, stvara se bistra voda. Lepo je kada kroz ljudsko telo protiče poezija, kao što protiče krv.
Zoran Radisavljević
objavljeno: 12.09.2011
.jpg)
