Izvor: Politika, 13.Apr.2015, 08:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tri religije u jednom, Svetom gradu
Od Haife, „bisera Mediterana” u kome se održavao filmski festival, trebalo je stići do tri sata udaljenog Jerusalima koji pohode vernici, do Crkve Svetog groba i drugih značajnih mesta. Tu gde mnogi obećaju sebi da će se vratiti prvom prilikom
Kada sam se kasno uveče iz Jerusalima vratila u svoj privremeni dom u Haifi, tačno sam se osećala kao onaj siroti japanski turista iz Sorentinovog filma „La grande bellezza“ >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koji je videvši lepote Rimau trenutku oboleo i umro. Sva zajapurena, nimalo umorna, puna adrenalina i neke čudne snage, nisam mogla da se usredsredim na izuzetno važnu temu o kojoj je bilo reči te noći u Haifi. Samo sam grozničavo ponavljala: „Ljudi, danas sam imala najlepši ljubavni sastanak sa istorijom!”
Moje izraelske kolege, ugledni kritičari i profesori filma Gidi Oršer i Jehuda Stav, sa kojima sam sedela u žiriju 30. Haifa filmskog festivala i sa kojima je trebalo da tu noć odlučim o pobedničkim filmovima, blagonaklono su klimali glavom nimalo iznenađeni mojom reakcijom. Samo su mi šaleći se rekli: „Da znaš da postoji jerusalimski sindrom, nemoj da večeras oboliš od njega, pa da završiš ili u bolnici ili u zatvoru!”
Naravno da nisam „skončala“ poput onih putnika namernika što u susretu sa misticizmom Svetog grada sa tri religije počnu da umišljaju da su proroci, reinkarnacija svetaca ili božanstva, što se u Jerusalimu inače često dešava, posebno osetljivim i izrazito religioznim osobama. Nije uopšte bila stvar u tome. Moja euforija proistekla je iz činjenice da sam ja sa Jerusalimom imala izuzetno uspešan „sudar naslepo”! Nije uopšte postojao unapred utvrđeni plan da do njega dođem i da ga vidim. A ja sam ga nakratko videla i iz njega se vratila „mrtva zaljubljena”. Kakva avantura!
Nama je i taksi basnoslovno skup
Ipak, da krenem nekim redom. Da nisam uslišila molbu Pnine Blajer, umetničke direktorke uglednog filmskog festivala u Haifi, da prihvatim učešće u žiriju i mogućnost uvida u aktuelnu izraelsku filmsku produkciju u velikom usponu, pitanje je kada bih do Izraela uopšte stigla. Ta želja je odavno postojala, imam puno izraelskih prijatelja i kolega, tolike sam godine pevala u horu „Braća Baruh”Jevrejske opštine – ali prilike bilo nije, ali čim se ukazala iskoristila sam je.
Krenula sam na put, kako to obično biva, u žurbi i potpuno nespremna. Trenutak i nije baš idealan, još je povremeno praštalo oružje na relaciji Izrael–Palestina, ali kolega Miroslav Lazanski ispratiome je rečima: „Ništa se ti ne brini, bezbednija ćeš biti tamo nego ovde.” Od brata dobijam zadatak da u Haifi, u ime društva iz jednog beogradskog kafića, obavezno pozdravim tadašnjeg trenera „Makabija“ Aleksandra Stanojevića, ukoliko na njega slučajno nabasam, ali da ne preskočim ni golmana Vladimira Stojkovića, koji tek što se doselio u Haifu.
Četiri sata i petnaest minuta direktnog leta od Beograda do Tel Aviva slatko sam prespavala tako da sam u neverovatnu živost aerodroma „Ben Gurion” pala kao sa Marsa. I već tu sam shvatila izraelsku stvarnost. Sve je skupo! Flašicu vode platila sam osam šekela, ali to nije ništa spram jednog skromnog ručka za koji sam dan kasnije izbrojala 30 dolara. Izrael je zemlja visokih standarda, pa su i cene izrazito visoke, na šta se naročito žale mladi koji ga zbog skupoće sve češće napuštaju.
Od aerodroma do Haife, trećeg po veličini izraelskog grada koji od davnina zovu „Biser Mediterana” jer se pružio uz mirisne morske obale, a od 1948. kaskadno širio uvisuz padine planine Karmel, stižem za dva sata vožnje provedene u ugodnom ćaskanju sa taksistom, festivalskim volonterom. Od njega saznajem da bi me put do Jerusalima i nazad koštao 500 dolara, ukoliko ga ne bih delila sa još tri putnika. I tu su sve moje primisli „ako bih... i kada bih... tamo,ipak, krenula” odmah pale u vodu.
U Haifi me smeštaju na sam vrh – i planine Karmel i Hotela „Den Karmel” na bulevaru Karmel, u četvrt naliknašem Dedinju. Iz sobe na 19. spratu pogled puca na sve strane, pa i na zlatnu kupolu hrama Bahai sa jednim od najlepših vrtova koje sam ikada videla.
U multikulturalnoj sredini bahaizam, sinkretička i misionarska religija koja preuzima elemente drugih religija u težnji ka stvaranju jedne univerzalne apolitičke svetske zajednice, nastala inače u Iranu, našla je ovde svoje mesto. Bahaiski glavni centar i svetilište nalaze se upravo u Haifi, u kojoj dane provodim uglavnom očiju prikovanih na velika filmska platna u obližnjoj festivalskoj palati.
Naravno da nije bilo vremena da sretnem ni Stanojevića ni na Stojkovića, ali sam o njima sve najlepše čula od izraelske mlađarije u obližnjem kafeu, uz čaj od sveže nane sa medom. Kratke pauze koristila sam za brzopotezne obilaske prelepih delova Haife, sa kolegom Amirom Kaminerom, koji piše o filmu za dnevne novine „Jediot ahronot”, pravim hedonistomi dobrim domaćinom. Tu gde Amir sedne da jede, tu je sigurno dobra klopa.
U kuhinji svi ukusi sveta
U Izraelu je hrana veoma ukusna, da voda curi na usta. Bogata i raznovrsna kuhinja je zanimljiva mešavina ukusnih jela koja, baš poput jevrejskog naroda, stiže iz svih krajeva sveta. Sticajem istorijskih okolnosti razvijala se pod uticajem gastronomskih navika drugih podneblja i kultura u kojima su živeli Jevreji tokom vekovnih progona. Supe, ribe, gulaši, ukiseljeno povrće, to su sa sobom doneli Aškenazi. Sefardi su izraelskoj kuhinji dali pečat kulinarske tradicije Španije, Italije, Grčke, Turske. Orijentalni Jevreji dali su joj ukuse Jemena, Iraka, Irana, Avganistana i zemalja bivšeg SSSR-a. Salate od sveže seckanog povrća, jela od patlidžana i leblebija, od tankog testa začinjena kuminom, nanom, peršunom, susamom, belim lukom i maslinovim uljem. I sve to raste na izraelskom tlu, u tim zelenim i plodnim oazama „otetim“ svojevremeno od pustinje Negev koja se prostire duž cele izraelske teritorije. Proizvodi se uglavnom u specijalizovanim kibucima, a čak 93 posto potrebe za hranom, Izrael zadovoljava iz vlastitih resursa.
Najbolji falafel pojela sam na arapskoj pijaci u Haifi. Tu sam popila i najlepši sveže ceđeni rimon – slatki, zreli nar, a zahvaljujući Amiru probala i najukusniji humus u životu. I to u restoranu bliskoistočne kuhinje „Rola”u aveniji Morija, čija je vlasnica Palestinka Rola Dib, a suprug iz plemena Druza, koja je, inače, velika mirovna i feministička aktivistkinja, od koje sam odmah saznala da je bila na konferencijama i u Beogradu i u Prištini...
Videla sam i neke od čuvenih plaža u Haifi i samo sam mogla da zamislim kako li je na njima fantastično već od maja i kako je dobro što su one dovoljno udaljene od velike luke i magacina sa brašnom i ribom. Tu u Haifi shvatila sam i bukvalno značenje izraza „jevrejska majka”. Oko svake majke trče po najmanje troje dece. To je časna dužnost svake ovdašnježene. U Izraelu su deca vrlo voljena, pažena i mažena, a kada odrastu bilo da su ženska bilo muška, otići će na obavezno dvogodišnje služenje vojnog roka. Mir na ovom području nikada čvrsto ne spava...
Sedmog dana boravka i zgusnutih radnih obaveza u Haifi, stiže mi sinovljeva poruka sa pitanjem: „Da li je moguće da nećeš otići u Jerusalim?” Tek tada sam se osvestila, a završavam boravak u Izraelu za dva dana, a i praznik je, jedan od mnogih koji se u ovoj zemlji slave kada ni prevoz ne radi. Grozničavo „kopam”po internetu, nalazim samo jednu autobusku liniju koja rano zorom vodi direktno za Jerusalim, što je oko tri sata vožnje, ali je zbog praznika povratak nemoguć. Tek sam se tada lupila po čelu. Pa ja u Jerusalimu imam prijateljicuMiljanu Martinović, majku tri prelepe ćerke, inače već sedam godina na privremenom boravku u ovom gradu! I kako sreća prati „slučajeve” kao što sam ja, sve kockice su se složile i Miljana me je čekala u taksiju ispred centralne jerusalimske autobuske stanice.
Prvo okrepljenje u kultnom hotelu, zapravo prelepoj vili „Ameriken koloni“, izgrađenoj u vreme Osmanskog carstva, sa arapskim đakonijama u vidu mezea serviranog na stolu punom ornamentike usred zelene bašte. Zatim, prolazak pored graciozne građevine Notr Dam (Katolički institut, ujedno i gostinski hotel), ulazak u Sveti grad kroz Novu kapiju (jednu od osam slavnih kapija grada), pravo u hrišćansku četvrt. Miljana spretno vodi kroz uske ulice starog Jerusalima. Idemo sve nekako cikcak, kroz staru tržnicu suk, taj neverovatni praznik za oči, i krivudamo ka strmoj uličici Vija dolorosa – Put bola kojim je Hrist nosio krst do vrha Golgote.
Dodirnuti – centar sveta
Danas je to put verskog turizma i trgovine, put ka centru pravoslavnog hrišćanskog sveta – Hramu Vaskrsenja Hristovog, poznatog kao Crkva Svetog groba. Kada sa nje zazvone zvona, odjeknu i šofari od ovnujskih rogova kraj Zida plača, kao i poklici „Alahu akbar”iz hiljadu grla u palestinskoj četvrti. Tako zvuči taj koncert tri religije u Svetom gradu.
U Crkvi Svetog groba, tom ogromnom arhitektonskom kompleksu, pod kupolom punom dvorana i kapelica podeljenih između nekoliko hrišćanskih crkava koje njenim pojedinim delovima upravljaju po posebnim pravilima (još od Saladinovog vremena ključeve Hrama čuvaju po tradiciji dve palestinske porodice), strpljivo čekam u redu da prođem preko Golgote. Nisam uspela da provučem ruku kroz rupu u kojoj je po verovanju stajao Časni krst, nisam uspela od Rusa kojih je bilo, čini se, milion. Onaj drugi milion njih tiskao se ispred Kapele Hristovog groba, centralne tačke Hrama Hristovog vaskrsenja, gde je jedan siroti monah pokušavao da zavede red. No, uspela sam da dodirnem kamen koji važi za centar sveta i da budem neverovatno srećna! Mogu da zamislim kako će ovde biti na Veliku subotu uoči Vaskrsa, kada se posle patrijarhove molitve pojavljuje Blagodatni oganj koji pali sveće hodočasnika!
Svesna bolje nego ja da mi vreme boravka u Jerusalimu curi, okretna Miljana vodi me zatim unazad Putem bola sve do prve stanice krsta nekadašnje tvrđave Antonija ili Irodove palate gde je Isusu suđeno. Zavirila sam i u zatvor u kojem je bio zatočen Isus, a iznad njega i Baraba i drugi lupeži. Sve trčeći sam hitala i ka Hramovnoj gori, danas jednoj od najpoznatijih muslimanskih svetilišta – džamiji Al Aksa („najdalja džamija”) sa zlatnom kupolom. Provlačim se kroz deo dvorišta palestinske škole kako bih uspela da je nakratko fotografišem. Sa njenog platoa jasno se vidi Zlatna kapija kroz koju je Isus Hrist ušao u Jerusalim na magaretu. Bliži pristup Al Aksi nemam, ali prolazim pored Zlatne kapije kada sam sa spoljne strane zidina grada krenula ka Zidu plača. Ka Maslinovoj gori nisam mogla, trajali su protesti Palestinaca...
Prošao je već peti sat mog neprestanog hodanja po gradu, a ja kao da lebdim u nekom čarobnom snu. Miljana mi diskretno napominje da sam propustila poslednji autobus za Haifu. I tada je uradila nešto što ne bi uradio ni rod najrođeniji. Smestila me u svoj automobil, krenula ka Haifi putem 443 kako bih videla visoke zidine koje odvajaju Izrael od obližnjeg palestinskog grada Ramale. Slikam i gledam sa nekom čudnom knedlom u grlu i razmišljam kako je Berlinski zid srušen, a ovaj je nikao i stoji kao da nikada srušen biti neće... Posle puna dva sata brze vožnje, rastajem se sa Miljanom u Haifi. Valja joj još dva sata voziti nazad u čarobni Jerusalim. Pomislila sam u sebi – blago njoj, a glasno izgovorila: „Moram se bar još jednom vratiti.” I hoću. Kad-tad.
Dubravka Lakić
objavljeno: 13.04.2015.
