Izvor: Politika, 16.Mar.2014, 23:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Trajni mir – večni san Joko Ono
U Muzeju savremene umetnosti u Sidneju postavljeno je ne jedno drvo želja, već šest. Do sada je umetnica prikupila preko milion listića sa ispisanim željama
Specijalno za „Politiku”
Sidnej – Njeno ime znači „dete okeana”. Otac joj je bio potomak samuraja, pijanista u mladosti, a potom bankar. Rođena je u Japanu, preživela je vatreno bombardovanje Tokija >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u Drugom svetskom ratu, ali je dobar deo života ipak provela u SAD. Mnogima je pre svega poznata kao žena i umetnički saputnik Džona Lenona. Na pragu devete decenije života, Joko Ono je i sama simbol jednog pravca u umetnosti – konceptualizma i ideje u službi aktivizma. Retrospektivna izložba u Muzeju savremene umetnosti u Sidneju, pod nazivom „Rat je završen” koja se vremenski poklopila sa onom u austrijskom gradiću Kremsu, samo je jedna u seriji manifestacija koje ukazuju na trajnu aktuelnost njenih poruka.
Joko Ono je sve samo ne sentimentalna. Nekome ko se oduvek aktivno suprotstavljao pasivnom doživljaju umetnosti to je istinski nemoguće. U govoru održanom na otvaranju retrospektive njenih radova, bivši sudija Vrhovnog suda Australije i borac za ljudska prava Majkl Kirbi, podsetio je da je Ono oduvek želela da bude učesnik, kao što danas želi da oni koji posmatraju njeno dalo ponesu u sebi delić oblaka, ili da obese svoju poruku o drvo želja. Jer, pasivnost opravdava rat i nasilje.
Oblaci su za Joko Ono simbol. U ratnom zbegu, provodila je sate sa mlađim bratom zamišljajući da su oblaci hrana koje nije bilo. U instalaciji „Šlemovi, nebeski mir” (2001–2014), šlemovi obešeni o tavanicu su napunjeni delićima slagalice za sliku neba. Poziv upućen posetiocima sidnejskog muzeja da svako ponese po jedan deo izraz je nade da će se jednoga dana vratiti kako bi zajedno sastavili neko novo nebo.
Drvo želja koje pominje gospodin Kirbi jeste instalacija čiji naziv ima za Japance, kao i za Australijance, arhetipski prizvuk. Za prve, jer se drvo želja nalazi u dvorištu svakog šinto hrama; za druge, jer je preuzeto iz priča uz koje odrastaju deca. Joko Ono je taj projekat započela još 1996. godine i on se još širi. Do sada je prikupila preko milion listića sa ispisanim željama. Jedan broj je već ukopan ispod svetlosne kule u blizini Rejkjavika, nazvane „Zamisli mir”, po čuvenoj pesmi Džona Lenona. U Muzeju savremene umetnosti u Sidneju postavljeno je ne jedno drvo želja, već šest. Kao i u njujorškom Muzeju savremene umetnosti, na Stenford Univerzitetu u Kaliforniji, u Londonu, Sent Luisu, Vašingtonu, San Francisku, Tokiju, Veneciji i Dablinu, to je domaća mladica, ovoga puta eukaliptusa sa mirisom limuna. Što je vreme više odmicalo, papirići obešeni o grane su sve više podsećali na cvetnu krošnju, na proleće, na početak. „Sva moja dela su svojevrstan oblik priželjkivanja”, kaže Joko Ono.
Koliko borac za mir, ona je toliko i borac protiv seksizma, ali i tabua vezanih za ljudsko telo. Mnogi njeni radovi ukazuju na prikrivenu, ali stalnu agresiju prema ženama. Instalacija „Dodirni me III” (2008), na primer, sastoji se od delova ženskog tela izrađenih od silikona i izloženih u omanjim drvenim kutijama, na pijedestalu. Sa jedne strane je postavljena činija sa vodom i uputstvom posetiocima da pokvase prste, a onda blago dodirnu „telo”. Kada je prvi put bilo izloženo u Njujorku, ulegnuća i rupe koji su na njemu ubrzo nastali podstakli su vlasnika galerije da predloži da se taj eksponat povuče. Ono je odbila, ostavivši ga da svedoči o nasilju koje je za mnoge žene svakodnevica. Najpoznatiji od svih radova je ipak performans „Cut piece”, koji je Ono prvi put izvela u Kjotu 1964. godine. Za vreme pariskog performansa kada je umetnica već imala 70 godina, publika je odsecajući komadiće odeće obnažila i smežuranu kožu na njenom trbuhu. Pitanje starenja, ranjivosti, dostojanstva, poverenja, kao i dijapazona reakcije publike, sva su dotaknuta u ovoj kompilaciji.
Kratki filmovi koje je Joko Ono snimila sredinom šezdesetih, dok je sarađivala sa grupom „Fluksus”, neke u saradnji sa Lenonom, prikazivani su svako veče na fasadi muzeja, preko puta sidnejske opere. Među njima su bili „Treptaj” u kom kamera, kao sinonim za ljudsko oko, postavlja pitanje doživljaja stvarnosti ili tumačenja, zatim „Jedna (šibica)”, refleksija na kratkotrajnost života, kao i „Guze”, iz serije demistifikacija ljudskog tela.
Krajem 2002. godine, Joko Ono je ustanovila Lenon-Ono nagradu za mir u visini od 50.000 dolara, koja se svake druge godine dodeljuje umetnicima u regionima zahvaćenim konfliktom. Ona sama dobitnik je mnogih priznanja, između ostalog, Zlatnog lava za životno delo na venecijanskom Bijenalu (2000), kao i najviše austrijske nagrade u oblasti savremene primenjene umetnosti, koja nosi ime Oskara Kokoške (2012).
U avgustu 2011. Joko Ono je uradila dokumentarni film o Bed-Ins performansu sa Lenonom, besplatno dostupnom na „Jutjubu”, kao sastavni deo njenog veb-sajta „Zamisli mir”. Godinu dana kasnije, Pol Mekartni je izjavio da je ne krivi za raspad „Bitlsa”, kao i da je inspirisala mnoge Lenonove postbitlsi radove. Pionirska uloga Joko Ono u sintezi pop arta i avangarde je danas široko priznata.
Jasna Novaković
objavljeno: 17.03.2014.
