Izvor: B92, 04.Avg.2010, 02:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tokio, najbolji grad na svetu!?
O najboljem sušiju, mirišljavim svastikama, uličnoj modi, reciklaži, hramovima, načinu stanovanja, kulturi, vaspitanju, tehnologiji... iz prve ruke: Đorđe Marjanović!
Piše: Ivana Ćirica
Izvor: Yellow Cab
O najboljem sušiju, mirišljavim svastikama, uličnoj modi, reciklaži, hramovima, načinu stanovanja, kulturi, vaspitanju, tehnologiji... iz prve ruke: Đorđe Marjanović!
Reditelj Đorđe Marjanović našao se ponovo u omiljenom gradu, >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << Tokiju, posle deset godina. Ovoga puta službeno. Režirao je komad Milene Marković Paviljoni, u Sengawa Public Theatru.
Đorđe Marjanović: Mogu slobodno da kažem da Japan čoveku pročisti i dušu i telo.
Ljudi su do te mere iskreni, srdačni, odgovorni, skromni i vredni, da čovek rad i boravak tamo neminovno oseća kao zadovoljstvo i odmor za dušu. Sve vreme imate osećaj da ste junak neke mange ili anime za odrasle o tome kako se treba odnositi prema radu, sebi i kolegama. A japanska kuhinja i ritam ishrane toliko su raznovrsni i lagani da se telo obavezno podmladi i oseća pravi energetski polet.
Tokio je, u stvari, sve suprotno od onog kako su ga u Srbiji opevali: nit je mali grad, a i Srbija ne da nije do Tokija, već je sve dalje i dalje.
Tokio nije lep, njegovi delovi liče jedan na drugi. Sve izgleda upravo kao da je juče sagrađeno. Spojen sa Jokohamom ima nešto više od dvadeset miliona ljudi, a zapravo, ne zna se tačno ni gde počinje ni gde se završava.
Kretanje po gradu može da bude naporno. Toliko toga ima da se vidi i doživi, da može da vas baci u depresiju. Tokom dva boravka sabrao sam skoro godinu dana u Japanu, uzduž i popreko, ali Tokio je zauvek bio i ostao velika japanska ljubav!
Tvrdim: slične varoši nema na svetu. Potrebno je vreme da biste ga doživeli na pravi način, a da biste ga opisali, potreban je talenat. Bojim se i da pokušam. Ipak ću probati i jednostavno opisati mesta i krajeve koje ja volim.
Za početak, osnovna karakteristika Tokija jeste stalna borba s vremenom i prostorom, kojih ovde nikad nema dovoljno. Odatle nastaju i GPS, i walkman, i helikopterski prevoz, i kapsula i love hoteli, i suši na pokretnoj traci, i hibridna kola, i trotineti za japije, i sva ona čuda koja se neprestano prelivaju od Japana prema ostatku sveta.
ŠIBUJA, HARAJUKU, JOJOGI PARK
Šibuja je jedan od centara Tokija, pravi grad u gradu, sa svetski prepoznatljivim pešačkim prelazom koji se grana na mnogo strana i preko kojeg prelazi oko 3.000 ljudi na svakom zelenom svetlu. Oko ovog prelaza uvek je načičkano desetine fotografa koji pokušavaju da uhvate ovaj neverovatan prizor. Tu se dan i noć ne razlikuju mnogo: rade klubovi — od podruma do najviših spratova solitera, male prodavnice vinila i DJ opreme, nebrojeni tematski kafei, od J-pop do SM sex-shopova, love hoteli najneverovatnijih enterijera, s vodenim krevetima, staklenim tavanicama, nižu se krivudavim ulicama... Neverovatan je osećaj i prizor jutarnjeg povratka iz provoda, kada vam se čini da se likovi sa ogromnih LED ekrana-zgrada obraćaju baš vama, nešto vam šapuću i poručuju...
Blizu Šibuje nalazi se Harajuku, a u njemu srce tokijske street-fashion mašine.
Turistu novajliju u Japanu često šokira odsustvo tabua u svakom pogledu, a pogotovo u oblačenju. Prosto je neverovatno koliko su stanovnici Tokija, posebno tinejdžeri, slobodni i kreativni u onome što stavljaju na sebe. Dok njihovi roditelji redovno prazne radnje Gucci i Louis Vuitton po Rimu i Parizu, jer su jeftinije nego u Tokiju, mladi u Tokiju neprestano stvaraju sve luđe i hrabrije trendove. Moda se stvara spontano, podrazumeva i hair-style, posebno dizajniranu obuću i odeću, poseban tretman u solarijumu i kozmetici. Grupe ljudi koje se spuštaju niz Harajuku u odlasku u provod ka Šibuji, pokretni su praznik za oči.
Iznad Harajukua nalazi se veliki Jojogi park. To je onaj park poznat po bendovima koji se okupljaju nedeljom pre podne, i jedan do drugog sviraju stvarajući neku vrstu špalira za ulazak u park. U samom parku, ljudi vežbaju kendo, razne vrste plesova, recituju poeziju, prave origami, sviraju bukvalno na svemu — od pravih malih kamernih orkestara do bambusovih štapova.
Popodne u ovom parku sjajan je uvod za noćni provod na Šibuji.
GINZA I TSUKIJI MARKET
Tsukiji market je, u stvari, riblja pijaca, mesto gde se obično završava noćni provod ili počinje shopping na Ginzi. Ogromne tune, sve vrste riba i plodovi mora, sveži i tek ulovljeni, interesantan su prizor za turiste. Ali, ono zbog čega lokalci dolaze ovde, kako kažu, jeste najbolji suši na svetu, po normalnim cenama. Naravno, riba je najsvežija moguća, tako da ovaj suši na Tsukijiju dođe nešto kao vruć burek u Beogradu u zoru. Odavde, kada prođete pored Kabukiza, tj. starog Kabuki pozorišta, izbijate pravo na Ginzu, ozloglašenu po cenama. Tu treba nekako zauzdati potrošačke porive i diviti se fantastičnim zgradama i izlozima svih svetskih brendova, posebno Mikimota i De Bera, proizvođača nakita od bisera i dijamanata. Njihove zgrade i izlozi su umetnička dela, baš kao i Japanke koje u njima pazare. A show-roomovi Sonyja, Nissana i drugih najvećih japanskih kompanija pravi su pogled u budućnost. Uveče u barovima zatvorenog tipa možete kusati ono što ste na Tsukiji pijaci jeli pre podne, za deset puta manje para.
ROPONGI HILS
Ovo je još jedan grad u gradu, nastao nedavno, usred kraja po imenu Ropongi, koji je omiljeno mesto za provod milion stranaca koji žive u Tokiju i oko njega. Ovde se u vrućim, letnjim, lepljivim noćima alkohol toči neumereno, a stranci se napijaju obično u društvu slatkih Filipinki, Tajlanđanki, Ruskinja i sličnih profesionalki nedefinisanog pasoškog porekla. Usred ove Gomore nikao je grad koji liči na Batmanov dom, fantastično ambiciozne a prefinjene arhitekture. Na vrhu glavne kule ovog grada nalazi se interesantan Mori muzej savremene umetnosti, s kojeg se pruža pogled na grad. Budući da muzej radi do kasno, odavde je moguće posmatrati Tokio, koji se pruža u nedogled na sve strane, kao ogromno neonsko more...
KAMAKURA I PREDGRAĐA
Tokijski krug dvojke verovatno je veličine celog Beograda, a oko njega se u prstenovima širi i širi grad. Naravno, tu se najbolje osećaju ritam i kvalitet života pravih stanovnika Tokija. Stanovi su mali i, naravno, opremljeni svim tehničkim čudima za koje je prosečnom Evropljaninu potrebno dva-tri dana da uopšte shvati kako rade. Stanovi se sami hlade i zagrevaju, pune kade, puštaju muziku, WC šolje same se peru i suše guze...
Ovde svi voze bicikle (koje niko ne krade), veće ulice nedeljom se zatvaraju za saobraćaj, svi restorani imaju bašte, teče od ptice mleko...
Treba naglasiti da ovde, bukvalno u svakoj ulici, možete naći nebrojeno mnogo japanskih, kineskih, korejskih, indijskih, italijanskih, svakakvih restorana. Hrana i usluga su uvek i svuda na visokom nivou, cene normalne, pogotovo u vreme ručka.
Jedno od najlepših mesta za opuštanje van gradske gužve jeste Kamakura, na obali Tihog okeana, sat vremena vozom sa stanice Šinagava. Najpoznatije je po velikom Budi (Dai-butsu) koji onako dežmekast, s loknastom kosicom, a visok nekih desetak metara, sedi s blaženim mirom usred bambusove šume i posmatra svoje goste. Tvrde da je nekada bio u drvenom hramu koji je odneo cunami, ali to je bilo toliko davno da ga je sada teško i zamisliti. Oko Kamakure postoji mnogo predivnih hramova, zen i drugih, a ulice ovog gradića formiraju tradicionalne japanske kuće s divnim dvorištima i krovovima.
ASAKUSA
Ovde se nalazi jedan od najvećih i najstarijih hramova u Tokiju. Nedeljom i praznikom tu dolaze cele porodice. Stariji obuku svečana kimona, mlađi uživaju u gunguli, uličnoj klopi i raznoraznim atrakcijama. Šinto, budistički i zen hramovi prave su oaze usred gradske gužve, mesta idealna za meditaciju i opuštanje.
Budizam je, kao životna filozofija, duboko ukorenjen u svakodnevnom životu, bez dogme, pakla i sličnih zastrašujućih pretnji. Posetioci ovde meditiraju u hladu prelepih krovova, koji izgledaju kao otvorene knjige, uz mirišljave štapiće koje pale na ulazu. Posetioci iz Amerike i Evrope obavezno pitaju zašto ovde gore „fašistički štapići" (!?), ne znajući da je svastika prastari budistički simbol harmonije, zloupotrebljen od agresivnog belog čoveka, kao i toliko drugih plemenitih azijskih lepota.
KONICHIWA
Čovek se u Japanu toliko navikne na sveprisutnu ljubaznost, osmeh i poštenje, da mu odlazak i napuštanje ove zemlje neminovno dođu kao stres: dobar dan, izvolite, hvala — sve uz osmeh, na svakom koraku, čarobno deluju na psihu prosečnog Srbina naviklog na namrgođene face oko sebe.
Japanci imaju bar milion razloga više od nas da budu puni sebe, ali naprotiv, u svakodnevnoj komunikaciji su srdačni, iskreno žele da pomognu da se snađete na bilo koji način. O rasizmu, prebijanju stranaca, naduvavanju računa, krađi — nema ni govora!
Takođe je zapanjujuće to što je tako ogroman grad čist kao apoteka.
Zbog napada religioznih fanatika gasom pre 10 godina, po gradu nema kanti za đubre niti smrdljivih kontejnera, a ipak sve je blistavo čisto. Zato što Japanci recikliraju: organsko đubre iznosi se jednom nedeljno, spaljivo dva puta, ostalo samo određenog datuma... i svi se toga pridržavaju. Svest o zajedničkom dobru je presudna!
Ta vrsta prećutnog društvenog sporazuma o zajedničkom dobru svakako je osnovni faktor koji ovu malu a prenaseljenu zemlju čini jednom od nekoliko najnaprednijih i najcivilizovanijih destinacija na planeti.
