Izvor: Politika, 07.Okt.2010, 23:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tajna korejskog ekonomskog čuda
Vrtoglavi privredni rast Južne Koreje polako približava ovu zemlju japanskom scenariju usporavanja i zaustavljanja ekonomskog rasta
Od našeg specijalnog izveštača
Seul, Ulsan, oktobra – Kao i svakog podneva, Ji Morgan je sa koleginicama brzim korakom izašla iz staklenog nebodera u centru Seula na pauzu za kafu. U jurišu na moka kafu u obližnjoj kafeteriji „Holis”, stopila se u reku zaposlenih koja grabi svaki minut pauze na poslu.
„Pravila >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << su kod nas veoma rigidna. Radno vreme je od 9 do 18 i teško van pauze možeš da izađeš sa posla. Štaviše, poželjno je ako možeš da ostaneš duže na poslu”, uz smešak kaže Ji (30), koja radi kao finansijska službenica u finansijskoj grupi „Sinhan”.
Vremena su se, kako kaže, mnogo promenila od vremena kad je njen otac počinjao da radi za „Hjundai motors” sedamdesetih godina prošlog veka.
„Sada su plate mnogo veće i možemo sebi dosta toga da priuštimo”, kaže Ji i dodaje da joj se „bar tako čini”.
Ne tako davne 1986. godine južnokorejski „Hjundai” i tada jugoslovenska „Zastava” krenule su sticajem okolnosti u isto vreme u osvajanje američkog tržišta automobila. Bezmalo četvrt veka kasnije, „Hjundai” je četvrti po veličini proizvođač automobila na svetu, dok „Zastava” tek uspeva da uskoči u čamac za spasavanje italijanskog „Fijata”.
Ji priznaje da nikad nije čula za „Zastavu” ili „jugo”, ali zato Srbiju prepoznaje po Novaku Đokoviću i uz kratko objašnjenje „bivša Jugoslavija”.
Vrtoglavi ekonomski uspeh jednog od azijskih zmajeva mnogi pripisuju nekom čudu ili svojevrsnoj tajni, ali ugledni ekonomista Kim Džong Seok kaže za „Politiku” da ne postoje neke specijalne tajne ili čuda.
„Budući da nismo imali energetske resurse nije nam preostalo ništa drugo no da zavrnemo rukave i da ljudsku energiju u obradi proizvoda iskoristimo kako bismo ostvarili profit”, kaže Kim.
Korejska tradicija veoma napornog rada i posvećenosti radu je, bez sumnje, deo južnokorejskog uspeha. Još početkom 15. veka korejski kralj Sedžong Veliki ostao je upamćen po tome što je ustanovio korejski alfabet, učvrstio vojsku i državu, ali i po tome što je bio izuzetno vredan. Sudeći prema predanju, on je bio preteča savremenih direktora korporacija kao što su „Hjundai”, „Samsung” ili „El-Dži”, budući da je ustajao svaki dan u pet ujutru i do kasno uveče radio, što je, naravno, zahtevao i od svojih podanika.
Ipak, osim marljivosti radnika znatan uticaj imao je i predsednik Park Čung He koji je sredinom sedamdesetih godina uspešne privatne preduzetnike praktično naterao da krenu u razvoj hemijske i teške industrije – brodogradnje, automobilske industrije, elektronike...
Do tada je vlasnik „Samsunga” prodavao šećer, kompanija „El-Dži” se bavila plastikom, a „Hjundai” građevinskim poslovima.
„Tajvanci, međutim, nisu uspeli u istom pokušaju. Oni su krenuli sa istom strategijom, ali ne podrškom privatnim firmama već velikim javnim preduzećima”, objašnjava Kim.
Ovaj ugledni ekonomista, koji predaje i na američkim univerzitetima, objašnjava da se ekonomija Južne Koreje, posle ogromnog rasta, polako približava scenariju koji je već doživeo Japan kao razvijena ekonomija. „Južnokorejski ekonomski rast je u proseku na stabilna tri odsto, ali dugoročne prognoze pokazuju da će on padati, odnosno da se bliži japanskom scenariju kad je rast praktično bio na nuli.”
Velika radna disciplina i posvećenost poslu koja je dovela Južnu Koreju u red 20 najbogatijih ekonomija sveta u novom dobu, pak, pada na ispitu. Naime, Kim objašnjava da čak četiri od 10 Korejaca, koji su dobu od 15 do 65 godina, uopšte ne žele niti rade već ih neko izdržava ili se izdržavaju od prethodno prikupljene ušteđevine.
„Moramo da u našem društvu unapredimo želju za radom i povećamo broj radnih mesta, budući da trenutno u Koreji samo 61 odsto ljudi spada u radno stanovništvo”, kaže ovaj ekonomista i dodaje da dodatni problem predstavlja činjenica da je stanovništvo sve starije.
Aktuelni izazov za Korejce jeste i neuravnotežena industrijska struktura – s jedne strane, ekstremno razvijena proizvodnja u teškoj industriji, a s druge strane slaba proizvodnja za domaće potrebe i slaba mala i srednja preduzeća.
Aktuelni predsednik je promovisao strategiju u kojoj bi svi dobili, odnosno strategiju u kojoj velike korporacije ne bi izgubile, a došlo bi do razvoja malih i srednjih preduzeća. Ipak, još nije izvesno da li će velike korporacije unajmiti male firme i zatvoriti svoje turističke agencije, hotele, restorane i sve ostalo što je neophodno njihovim zaposlenima.
Sedište „Hjundai hevi industrisa” u Ulsanu na jugu zemlje dobar je primer za to. U nepreglednom kompleksu brodogradilišta (najvećem na svetu) zaposleno je čak 45.000 radnika, pri čemu u tom kompleksu za njihove potrebe radi čak 63 restorana u kojima se dnevno potroši 160 svinja, 50 krava, tone kimčija (nacionalno jelo od kiselog kupusa), pirinča...
Korporacija se dobro pobrinula da većina troškova radnika praktično cirkulišu u istom krugu, tako da čak u okviru ogromnog kompleksa postoji i svečana sala za venčavanje.
Uprkos ovim novim izazovima, Južna Koreja je jedina zemlja na svetu koja je uspela da se transformiše iz primaoca u davaoca međunarodne finansijske pomoći.
Li Čan Buom, generalni direktor Biroa za međunarodnu saradnju Predsedničkog saveta za nacionalno brendiranje, kaže da je došlo vreme da se oni oduže onima kojima su im pomagali tako što će pomoći ostalim zemljama.
„Uspeh Južne Koreje postignut je, s jedne strane, političkom voljom i veoma napornim radom korejskog naroda, a s druge strane zahvaljujući pomoći iz inostranstva. Primili smo značajnu pomoć i sada je vreme da vratimo dug”, kaže Li.
Nenad Radičević
objavljeno: 08.10.2010.
