Izvor: Politika, 16.Feb.2010, 23:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svirao u pećini
Japanski violončelista Mineo Hajaši, sa orkestrom Vojske Srbije, večeras na Kolarcu
Japanski violončelista Mineo Hajaši svirao je u Beogradu davne 1975, a danas, posle 35 godina, ponovo mu se vraća. U Kolarčevoj zadužbini večeras nastupa sa Umetničkim ansamblom Ministarstva odbrane „Stanislav Binički”, na čijem repertoaru su dela Hajdna, Laloa i Čajkovskog, dok je za dirigentsko vođstvo zadužen maestro Dejan Savić.
– Te 1975. u Beogradu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sam dobio prvu nagradu na Međunarodnom takmičenju violončelista. Imao sam 29 godina a mogli su da se prijave muzičari do 30. To mi je, dakle, bio „poslednji voz”. Inače nisam ljubitelj takmičenja, pa sam hteo da se bar jednom okušam, da vidim kako to izgleda. Nisam imao ambicije da pobedim, ali eto i to se dogodilo – kaže Mineo Hajaši koji je potom debitovao pred američkom publikom nastupima u Vašingtonu i prestižnom njujorškom Karnegi holu.
Rođen u Japanu, ovaj muzičar živi u Švajcarskoj gde je diplomirao na ženevskom Konzervatorijumu. Smatraju ga jednim od najboljih japanskih čelista, mada objašnjava da je takvu procenu teško doneti i da je u muzici sve pitanje ukusa.
– Za vrsnog muzičara je presudno da odrasta u muzičkom okruženju, da ima ozbiljne profesore, i da dobije šansu da se predstavi. Ja svoj posao mnogo volim ali on, inače, mora da se voli – nema odmora, praznika, slobodnih subota i nedelja, i ne možete pobeći od obaveza. Ako se bavite nekom drugom profesijom, u slobodno vreme možete da igrate tenis ili se zabavite na drugi način, a mi taj luksuz sebi ne možemo često da dopustimo pošto određeni deo dana mora da se provede u sedenju i sviranju. Ipak, možemo da dotaknemo srca publike, i meni je to sasvim dovoljno. Da mogu da živim još jedan život, opet bih ga posvetio violončelu – kaže naš sagovornik i dodaje da zbog svojih godina više ne planira nove projekte već samo nastavlja proverenim putem.
A da bi taj put bio uspešan on zagovara i poseban metod:
– Zastupam Suzuki metodu po kojoj deca lakše savladaju sviranje ako počnu u što ranijoj dobi (treća, četvrta godina). Tako im se, pomoću svakodnevnog slušanja kod kuće, uz mnogo ponavljanja, navika usađuje od malena i sviranje postaje nešto uobičajeno kao pranje zuba. Mališani će tako naučiti da sviraju bez čitanja nota, kao što maternjim jezikom ovladaju pre nego što nauče slova – objašnjava Hajaši.
Pitamo ga i da li je možda ova metoda odgovorna za sve veću najezdu muzičara iz Japana, Kine i Koreje, aktuelnu poslednjih godina.
– Odgovor svakako treba potražiti u njihovom obrazovanju. Kina ima najviše talenata jer su njihovi mladi ljudi ozbiljniji nego Evropljani. Japanci su, pak, poznati po disciplini i mislim da su gladni drugih kultura. Kada sam ja počinjao da sviram u Evropi, često su me pitali kako razumem muziku sa potpuno drugačijeg podneblja. Odgovor je: rad, trud i eto uspeha.
Upamćen po šest Bahovih svita za violončelo, koje je izveo tokom jedne večeri na čak 17 lokacija širom Japana, kao i po nastupima u pećinama Oja u oblasti Točigi, gost iz Japana govori o ovim muzičkim izazovima:
– Prvo sam odbio poziv da sviram u pećini i nisam hteo da nosim violončelo u neko mračno, hladno mesto. Onda su me zamolili da dođem, samo da vidim gde se nalazi. Prostor je bio ogroman, toliko uzbudljiv, atmosfera misteriozna – nisam mogao da odolim – kaže majstor violončela, kao da se pravda, i objašnjava da ovakva mesta prosto mame da se ispune zvukom.
Boravak u Srbiji Hajaši je iskoristio i da u „Gvarnerijusu” održi majstorski kurs za naše đake sa temom Klasičan repertoar, a u petak će gostovati u Domu kulture u Senti, uz klavirsku saradnju Natalije Lavrik-Mladenović. Pokrovitelji njegovog gostovanja su Japanska ambasada i „Japan tobacco international”.
M. Sretenović
[objavljeno: 17/02/2010]
