Blog: Dragana Djermanović, 13.Okt.2008, 04:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Svetska ekonomska kriza iz mog ugla

Global WarmUP – but the real one!
  Svet je postao globalno selo. To nije novo, ali je svakako zanimljivo sagledati i najnovije posledice globalizacije.
Nijedna ekonomija nije samostalna. Ekonomije čak i najuticajnih zemalja (npr. zemlje G 7 grupe: SAD, Kanada, Nemačka, Velika Britanija, Japan i Italija) zavise od globalnih trendova, promena i oscilacija na tržištima novca i roba koje novcu daju vrednost (nafta i zlato). Najzaštićenije zemlje na sve globalne ekonomske potrese su zemlje tzv. BRIK-a (Brazil, Rusija, Indija i Kina) pre svega zbog njihove autonomne održivosti.
  Globalni okvir
  Iako ima pozvanijih da pišu na temu globalne ekonomske krize, a i pišu stalno svugde svi svašta, podelila bih sa vama svoj ugao gledišta.
  Kriza koja je aktuelna najveća je od tridesetih godina XX veka. Počela je američkim kolapsom u hipotekarnim kreditima (prim. prev eng. US mortgage collapse) u avgustu 2007. kao posledica neusklađenosti ponude i potražnje.
 
Kako sam ja to razumela: razlika u proizvodnoj i potršačkoj ceni roba i usluga jeste profit; što se više i jeftinije proizvodi to je profit veći; zemlje "trećeg sveta" proizvodnju su učinile profitabilnijom nego ikada u istoriji; profit se plasira u banke kao finansijski kapital kompanija (proizvođača); banke taj kapital (novac) "vraćaju" građanima, privredi i državi putem kredita i zajmova. I tako u krug. U tom krugu "slaba karika" je bila što je profit i proizvodnja bila znatno veća nego potreba građana i privrede za kešom koji se tako gomilao u bankama. Taj je keš, tako, izgubio vrednost. Npr...

Ili možda da kažemo, taj je novac posle nuđen pod nerealno povoljnim uslovima (zato što invetsiranje novca daje najveći profit, nikako ne njegovo statično "držanje" na računima banaka). Amerikancima je istovremeno sa rastom proizvodnje opadala potrošnja, pre svega zato što je primarna snaga njihove ekonomije u vojnoj industriji (koja je posle sedamdesetih blago reći usahnula), tj. u kompenzovanoj vrednosti dolara kao ultimativne valute u svetskoj robno-novčanoj razmeni. Dakle, vojna industrija sa smanjenom proizvodnjom (s jedne strane) i nafta i čelik koji se kupuju i prodaju (ne više samo i jedino u USD) u evrima od 1992. (što je prvo učino Sadam Husein, pa baš sebi stvorio nezgodnog  neprijatelja - SAD  ) posredno je smanjila realnu kupovnu moć prosečnog amerikanca. Ali on se ipak i dalje zaduživao...
   Za ovaj svoj lični sud pronašla sam logiku i u najsvežijem (oktobarskom) Izveštaju MMF-a koji podseća na suštinsku (matrix) grešku globalnog kapitalizma (globalizma): potencijalni disbalans proizvodnje i potrošnje. To se upravo i desilo.

Proizvodnja (i profit od iste) nema smisla bez tržišta. Tržište realno ne može da priušti sebi proizvode i usluge (odnos realne i finansijske ekonomije 1$:50$). Vrednost novca se dovodi u pitanje, kao i vrednosti uopšte.
  Ovim se problemom danas i juče bave najpozvaniji: MMF, Svetska banka i članice MMF-a (njih 185). Danas je usvojen akcioni plan predložen od strane G 7. Svetski ekonomisti znaju šta im je činiti, nema sumnje. I svi do jednog su saglasni kako da ovaj problem reše.

Obzirom da je problem globalnog karaktera, jedino rešenje je globalno rešenje; sveobuhvatno i opšte, a koje će biti potom primenjeno na pojedinačnom mikro (državnom) nivou. Ja im zaista verujem. Na kraju, o interesima jako moćnih grupa i pojedinaca je reč, pa sam uverena da su uložili sva znanja i iskustva da koncipiraju rešenje.
  Lokalni okvir - naše (lično) "selo"
  Bankarski sektor u Srbiji je likvidan i za sada nema potrebe za reagovanjem države, a građani ne treba da brinu za svoje štedne uloge, ocenjeno je na forumu "Globalna finansijska kriza i uticaj na region i Srbiju".

Zaključak su doneli Guverner Centralne banke, gospodin Radovan Jelašić i predstavnici ministarstva finansija i komercijalnih banaka.

Restriktivna monetarna politika NBS (kontrola zaduživanja, strogi i kontrolisani uslovi za poslovanje komercijalnih banaka u našoj zemlji i povećana kontrola bankarskog sektora kao i kontrolisanje kursa) u poslednjoj godini u najteže vreme za ekonomiju ne samo Srbije, baš kad treba - daje svoje rezultate.

Štedni ulozi su sigurni, dinar je stabilan, krediti nisu značajnije poskupeli.

I to je ono što se broji, što je bitno.
  Naša država sada mora da porazmisli kako da se nosi sa još nekim izazovima kako bi rešila platni deficit (namirila sve svoje tekuće potrebe).

Da bi finansirali svoje redovne troškove morali bismo i/ili:

Imati razvijenu proizvodnju
Privući nove strane investicije (otežano zbog kriza u inostranim fondovima i bankama iz kojih se finansiraju investitori da bi investirali)
Prihodovati iz preostalih privatizacija koje su u toku  (već su neke otkazane ili neuspele)
Zadužiti se kod stranih banaka i fondova (skupo i otežano)
Trošiti sopstvene devizne rezerve (10 milijardi evra, što nije ni dovoljno, posebno srednjeročno gledano, a svakako ni preporučljivo).
  Podsetiću vas ipak još samo na to da je u našoj zemlji najuređeniji privredni sektor upravo bankarski sektor.

Da su pravila igre stroga i ista za sve igrače, na dobrobit građana.

Da su banke sigurna mesta i imaju zasluženi ugled.

Da je svaki, ali s v a k i  dinar, dolar ili evro štednje u bankama "osiguran" kod naše Centralne banke koja već duže vreme vuče mudre i dugoročno vrlo dobre poteze u interesu pre svega građana, ali i zemlje i njene ekonomije u najširem smislu reči.
  Kriza postoji, i ona ne da nije mala, nego je najveća moguća - svetska. Ali panika i bezglavo komešanje problem će na lokalu učiniti većim.

Građani Srbije naučili su da kalkulišu sa rizikom. Iz tog razloga, sasvim je dovoljna mera opreza pomno pratiti dešavanja i prikupljati informacije.

Bez preterane panike, bez nervoze, bez brzopletih zaključaka.

U Srbiji nikada nije bilo većih ekonomskih stručnjaka na najznačanijim državničkim mestima koji su sticali znanje i stekli iskustvo u poslu kalkuliranja rizika i zaštite svoje ekonomije.

Za sada je najbolje da im verujemo.
  U delu komunikacija, moje je mišljenje da je neuputno PR-om komunicirati globalnu krizu, jer ne radi se o ovde o kriznom PR-u. Radi se o realnoj krizi koja zaista nema nikakve veze sa komunikacijom. Nije ona nerealna, niko je ne krije i niko ne izbegava o njoj da priča.

Ne može da se reši ni u 2, ni u 24 ni u 48 sati.

Ona je tu i PR svake banke i druge finansijke institucije može samo da pomogne svojim klijentima, građanima i štedišama da razumeju šta se dešava i odgovore na pitanja najličnijeg karaktera (da li i su i u kolikoj meri moja sredstva sigurna?) istinito, direktno i što pre.

Na nama građanima je da stvari posmatramo realno, sa što manje emocija i uzimajući u obzir što više činjenica.
 
Narodna Banka Srbije je otvorila sve karte, i za sada mi "partija" koju igra u naše ime deluje sasvim ok.
  Go ahead!
    

Nastavak na Dragana Djermanović...