Izvor: RTS, 15.Okt.2014, 07:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sukob civilizacija zbog kitova
Zapadnjački borci za zaštitu životne sredine optužuju Japan za dvoličnost i varvarstvo, a Japanci Zapad za kulturni imperijalizam i ideološku zadojenost u vezi sa problemom lova na kitove. Japan se tvrdoglavo opire sve većem pritisku anglosaksonskih zemalja koje nastoje da ga prisile da prekine lov na kitove.
Kao blizak vojnopolitički saveznik SAD Japan >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << već decenijama svoju spoljnu i bezbednosnu politiku usklađuje sa željama i zahtevima Vašingtona. Dalekoistočna carevina neretko pravi i za nju štetne ustupke u oblasti ekonomske politike, u određivanju carina i kvota za uvoz ili u sprovođenju sankcija protiv trećih zemalja koje diktira Bela kuća.
Kratkoročni ekonomski gubitak preduzeća i države, pa i slabljenje određenog segmenta privrede prihvataju se nevoljno, kao žrtve koje moraju biti podnete zarad dugoročne stabilnosti i sigurnosti koju pruža vojni savez sa SAD, te za dobrobit japanske ekonomije u celini, za koju je veliko i bogato tržište SAD jedno od dva najvažnija izvozna odredišta.
Ali trpljenje i poslušnost mogu ići samo do određenih granica, nakon čega na površinu izbijaju dugo zatomljena gorčina, otpor i gnev. Tu liniju otpora prema pritisku koji dolazi sa Zapada Japan je poslednjih godina povukao na relativno neočekivanom mestu, u domenu raspolaganja živim resursima, odnosno, preciznije, u lovu na kitove.
Japan pod sve većim pritiskom
Međunarodna komisija za lov na kitove je na konferenciji nedavno održanoj u slovenačkom gradu Portorožu glasanjem zemalja članica usvojila rezoluciju kojom se znatno pooštravaju kriterijumi za lov na kitove u naučne svrhe i od Japana traži da se pridržava odluke Međunarodnog suda pravde koji mu je ranije ove godine naložio da prekine lovačke pohode na kitove u Južnom okeanu.
Naime, još 1986. godine Međunarodna komisija za lov na kitove, koja reguliše kvote ulova i čijom članicom može da postane svaka zemlja koja ima izlaz na more, donela je odluku da zamrzne komercijalni lov na ugrožene vrste kitova.
Tom prilikom, ta organizacija je ostavila mogućnost za manji, ograničeni lov u svrhu ishrane i preživljavanja Inuitima (Eskimima), starosedeocima Grenlanda i Kanade, koji žive u polarnim uslovima i za koje su meso i ulje kita osnova egzistencije.
Ona je tada takođe dozvolila i sprovođenje ograničenog lova u naučne svrhe, što su japanski kitolovci iskoristili da nastave svoje višemesečne ekspedicije na južnoj polulopti, u kojima svake godine odstrele po nekoliko stotina životinja.
Međutim, 2010. godine Australija, koja se nalazi na severnim obalama Južnog okeana, podnela je tužbu Međunarodnom sudu pravde tereteći Japan da zloupotrebljava kvote za lov u naučne svrhe i zahtevajući da se Zemlji izlazećeg sunca naloži da prekine tu praksu.
Tokom procesa, australijski pravni tim je izneo mišljenje da nema naučnog opravdanja za dalje ubijanje kitova, jer su japanski mornari u prethodne više od dve decenije već bili usmrtili oko 10.000 tih životinja, ugrozivši tako njihov opstanak.
Prema tvrđenju australijske strane, Japan je time prekršio međunarodni sporazum Međunarodne komisije za lov na kitove koji zabranjuje komercijalni lov na kitove i Konvenciju o međunarodnoj trgovini ugroženim divljim vrstama flore i faune.
Rezolucije Međunarodne komisije za lov na kitove, međutim, nisu pravno obavezujuće, a odluka Međunarodnog suda pravde u Hagu može se zaobići preimenovanjem lovnog programa.
Zato je Japan, iako je iz obzira prema tim međunarodnim institucijama otkazao lovačku ekspediciju u Južni okean zakazanu za kraj ove godine, ovog meseca nastavio lov na morske sisare u vodama severoistočnog Pacifika.
Japan je takođe objavio da planira da na prelazu iz 2015. u 2016. nastavi i pohode u Južni okean, kada će, prema rečima vladinih zvaničnika, njegova ribarska flota uzeti u obzir i presudu Međunarodnog suda pravde tako što će sebi za cilj postaviti hvatanje osetno manjeg broja kitova nego što je to do sada činila.
Na konferenciji Međunarodne komisije za lov na kitove u Portorožu, kao i prethodnih godina, Japan i druge pristalice slobodnijeg odnosa prema lovu na kitove preglasao je blok zemalja koje teže ka čvršćoj regulaciji te delatnosti: SAD, Australija, Novi Zeland i Evropska unija.
Politički pritisak zapadnih vlada sada više nije ograničen samo na Japan, već poslednjih godina zahvata i maleni Island koji najveći deo svog ulova manje ugroženih vrsta kitova izvozi u Japan i kojem se sada preti bojkotom svih njegovih proizvoda u SAD.
Ali direktni i indirektni pritisak na Japan se ne odvija samo na međudržavnom pravnom nivou. Poslednjih godina, japanski kitolovci se na južnoj polulopti suočavaju sa direktnim fizičkim ometanjem koje sprovode pripadnici neprofitne organizacije za zaštitu morskih ekosistema "Si Šepard", čije je sedište u SAD.
Aktivisti ove smele, a moglo bi se reći i drske organizacije još od 2005. godine pokušavaju da spreče delovanje japanskih brodova u Južnom okeanu, pri čemu se ne libe agresivnih akcija kao što su izazvanje sudara, zasipanje japanskih plovila farbom i kiselinom, pa i upad na njihovu palubu.
Osnivač "Si Šeparda" kanađanin Pol Votson uhapšen je 2012. u Nemačkoj pod sumnjom da je deset godina ranije počinio ubistvo tako što je svojim plovilom namerno udario u kostarikanski ribarski brod koji je bio u lovu na ajkule i pri tom usmrtio jednog mornara.
Ta činjenica i uopšte agresivno delovanje "Si Šeparda" prema japanskim kitolovcima u jednom delu japanskih medija Votsonu je doneo etiketu "ekoteroriste".
Takođe, 2010. u Tokiju je na dve godine zatvora uslovno osuđen kapetan jednog od brodova "Si Šeparda" Novozelanđanin Piter Betjun koji je uhvaćen kada se, nakon što je posadu japanskog kitolovca zasuo improvizovanim projektilima koji su povredili jednog od mornara, nedozvoljeno popeo na palubu tog plovila. Zbog svega toga, "Si Šepard" se u Japanu smatra polumilitarističkom, kriminalnom grupom.
Nerazumevanje među kulturama
Zapadnjački aktivisti, takođe, dolaze i u japanske luke iz kojih kreću kitolovci i tu protestuju, neretko koristeći i teške reči koje vređaju lokalno stanovništvo, a u prošlosti su i tajno uzimali uzorke iz japanskih restorana i vršili njihovu DNK analizu ne bi li dokazali da je japanski lov na kitove komercijalne a ne naučne prirode.
Japancima, za koje se već decenijama u intelektualnim krugovima Evrope i SAD veruje da su mudraci koji žive u skladu sa prirodom zbog njihove pesničke osetljivosti prema promeni godišnjih doba, prelepih vrtova koji odišu duhovnošću i tradicionalnih veština poput ikebane i bonsaija sada se lepi etiketa "varvara" i "koljača kitova" kojima nedostaje svest o potrebi za očuvanje prirode.
Pri tom nepostoji kulturološko razumevanje za brigu koju Japanci ukazuju za dobrobit svih društvenih slojeva i profesija i za unutrašnji pritisak na vladu da se stavi u odbranu japanskih ribara koji bi odustajanjem od lova na kitove ostali bez prihoda i posla koji najbolje znaju da rade.
Otud se nastavak lova na kitove i subvencije japanske vlade za pokrivanje ekonomskih gubitaka u lovačkim ekspedicijama na Zapadu doživljavaju kao potpuno iracionalni.
Sa druge strane, anglosaksonska kultura individualizma, globalnog aktivizma i snažnog protesta, ne nailazi na dobar prijem u Japanu gde su najveće vrednosti društvena harmonija, uljudnost i dobri maniri, a najteži mogući greh remećenje javnog reda i mira i prouzrokovanje problema drugima, pa su Japanci šokirani činjenicom da se neko usudio da ugrozi integritet njihovih brodova i da dođe u njihovu zemlju i tu im na bučan način remeti život, pri tom ih nazivajući "ubicama".
Argumenti za i protiv lova na kitove
Kritičari iz inostranstva, pre svih američki, australijski i novozelandski borci za očuvanje životne sredine i vlade tih država, tvrde da je japanski program lova u Južnom okeanu zapravo komercijalan a ne naučni poduhvat, jer najveći deo ulovljenih morskih sisara završi na trpezama restorana i rafovima supermarketa u Japanu.
Oni ističu da japanski naučnici za protekle gotovo tri decenije lova nisu proizveli više od dva, tri releventna naučna rada, da proučavanje kitova ne zahteva njihovo masovno ubijanje i da se mnoštvo korisnih podataka o ishrani, migraciji i načinu komunikacije ovih giganstkih sisara mogu dobiti njihovim praćenjem u prirodi.
Jedan od argumenata zapadnjačkog kampa koji se protivi lovu na kitove je i to da u savremenom Japanu meso te životinje čini zanemarljivi deo trpeze stanovništva, sa obzirom da je svega nekoliko procenata ukupne populacije Zemlje izlazećeg Sunca u svom životu imalo priliku da proba tu poslasticu.
Zato je, smatraju oni, i inače ekonomska dobit koja se ostvaruje lovom na kitove u Japanu izuzetno mala, pa bi, s tim u skladu, i ekonomska šteta prouzrokovana eventualnim gašenjem tog segmenta ribarstva bila gotovo zanemarljiva. Šta više, u proteklih nekoliko godina troškovi ekspedicija u Južni okean nadilaze profit koji se njima ostvaruje, pa je japanska vlada sada prisiljena da ih subvencioniše.
Japanska strana, međutim, ukazuje na to da je lov na kitove već hiljadama godina deo japanske kulture, te da egzistencija nekoliko ribarskih naselja u Japanu zavisi od te delatnosti.
Japanci, takođe, smatraju da argumenti anglosaksonskih zemalja nisu zasnovani na naučnim činjenicama o stanju populacije različitih vrsta kitova, već na iracionalnoj ideologiji koja vrednuje kitove više od drugih životinja, jer oni, navodno, ispoljavaju visoki stepen inteligencije.
Zapadnjački argument o tome da su kitovi posebni i zaslužuju naročitu pažnju i zaštitu zasniva se na tome da te životinje imaju veliku zapreminu mozga i sposobnost relativno složene komunikacije zvukom, koju neki smatraju vrstom jezika.
Japanski i drugi naučnici, međutim, ukazuju da velika zapremina mozga ne znači automatski i visoku inteligenciju sa obzirom da znatan deo nervne mase u mozgu služi za prijem nadražaja i kordinaciju rada organa, a ne za apstraktno mišljenje i delovanje u zajednici. Bolji indikator inteligencije, smatraju oni, je proporcija između veličine mozga i tela u celini, po čemu kitovi zaostaju za psima ili svinjama.
Kitovi, dakle, ne samo što nisu inteligentniji od drugih sisara, nego je problematična i sama ideja da inteligentnije forme živote treba da budu pošteđene ubijanja i konzumacije, dok one manje impresivne i manje nalik ljudima smeju da budu žrtvovane na gurmanskom oltaru - to su protivrečnosti u argumentima zapadnjačkih aktivista za zaštitu kitova koje se ističu u Japanu i zbog kojih se privrženost anglosaskonaca morskim sisarima u Zemlji izlazećeg Sunca doživljava kao ideološka, gotovo religijska.
Otud, Japan se pred Međunarodnim sudom pravde branio tvrdnjom da u toj zemlji postoji dugovekovna tradicija konzumacije mesa kita, da je to običaj koji je duboko utkan u tkivo japanske kulture i da zapadne zemlje neopravdano pokušavaju da mu nametnu svoje vrednosti, jer su vođene sentimentima, a ne faktima.
Japanski pravnici izneli su tvrdnju da istraživanja veličine populacije kitova pokazuju da njihov opstanak nije ugrožen, te da je razlog za to što protivnici lova na kitove ignorišu te činjenice to što su opčinjeni time što ti sisari pokazuju izvesni oblik inteligencije u komunikaciji i pogrešno ih doživljavaju sličnijim ljudima nego to što oni zaista jesu. Zapadne države, smatrali su japanski pravnici, upustile su se u jednu vrstu moralnog krstaškog rada u kojem pokušavaju da druge "civilizuju", mada bi era takvih nastojanja trebala da bude za nama, a kulturna raznovrsnost sveta u potpunosti prihvaćenja.
Na njihovu žalost, sud je uvažio argumente Australije i 31. marta ove godine zatražio od Japana da prekine lov u naučne svrhe.
Gozba za oko kamere
Politički, diplomatski i ekonomski pritisak na Japan, nakon presude Međunarodnog suda pravde u Hagu, poslednjih meseci dobija na intenzitetu, preteći da se pretvori u tajfun koji će u toj dalekoistočnoj zemlji zbrisati lov na kitove kao privrednu granu.
Ali, pritisak je, čini se, prevršio meru i vlada u Tokiju je u kritičnom trenutku za opstanak japanskih kitolovaca odlučila da se odupre. Tako je ovih dana japanski ministar inostranih poslova Fumio Kišida sa svojom svitom simbolično, pred kamerama, izvršio javnu, prkosnu degustaciju mesa kita.
Za dugim stolom uredno postrojene birokrate njegovog ministarstva i poslanici iz prefekture Okajama, u kojoj živi i radi jedan deo japanskih kitolovaca, tada su na ministrov prvi zalogaj, zdušno zarili kašike u činije sa japaniziranom varijantom indijskog karija u kojem se iseckan na sitne komade brčkao kit, pri tom ozbiljno ugrozivši svoje bele košulje sa kojih su prethodno mudro uklonili kravate.
To mljackanje pod reflektorima, iako čin lišen diplomatskog takta koji bi Japanu mogao samo da zaradi nove osude u inostranstvu i dodatno iziritira ionako preosetljive zapadnjačke ekološke dušebrižnike, nije bez smisla i logike. Naime, mada su kamere na licima degustatora zabeležile oklevanje kada je istranžirani morski div dospeo u njihova od strane države angažovana birokratska usta, usled čega je postalo jasno da je za veliku većinu njih ukus mesnatog sisara zapravo bio nepoznanica, domaćem javnom mnenju je uspešno poslata jasna poruka: "Japan se (zbog kitova) saginjati neće".
Opravdana borba?
Funkcionerima i birokratama u Japanu sigurno nije lako jer njihov probavni trakt može po potrebi biti iskorišten od strane države kao propagandni instrument, što pokazuje kolektivna gozba sa njegovom ekselencijom minstrom spoljnim u ulozi glavnog mesoždera.
Zato im treba oprostiti što možda nisu poznavali kitojednu kulturu u čiju su odbranu seli za trpezarijski sto u izrežiranoj večeri koja je pretila neuklonivim flekama od karija.
A i gotovo donkihotovska borba koju su poveli svojim sredovečnim stomacima čini se opravdanom.
Naime, žar sa kojim se danas zapadno javno mnenje i vlade obrušavaju na azijske kulture prisiljavajući ih da se odreknu bržeg ekonomskog razvoja ili elemenata iz svog kulturnog života i kuhinje radi očuvanja prirode, na momente ne zaostaje za misionarskim žarom koji su pokazivali u ne tako dalekoj prošlosti kada su azijsko stanovništvo terali da se odrekne svoje religije, običaja i načina življenja za rad onog što su subjektivno smatrali "jedinom istinitom verom", "naprednom civilizacijom", "visokom kulturom" ili, u skorije doba, autentičnom demokratijom.
Japancima, koji, izgleda, jesu krivi za lažno predstavljanje komercijalnog lova kao naučnog, se, dakle, ipak ne može zameriti ako su osetili da su države kojima dominira anglosaksonska misao pri zagovaranju prava kitova zaboravile na ljudska prava u čije ime već decenijama vrše vojnopolitički pritisak na mnoge zemlje širom sveta i u koje, valjda, mora spadati i sloboda da se jede ono šta se hoće.
Japancima se još manje može zameriti to što se tvrdoglavo opiru i upućuju u lov u vode koje su daleko od njihovog doma ako se zna da je njihova zemlja polovinom devetnaestog veka bila vojno prisiljena na ekonomsko i političko otvaranje prema Zapadu kroz potpisivanje vrlo nepovoljnih trgovinskih ugovora od strane bojne flote Sjedinjenih Država, čiji je jedan od prvih zahteva bio da se američkim kitolovcima omogući pristajanje i snabdevanje u japanskim lukama kako bi oni mogli slobodno da deluju u vodama oko te ostrvske države.
I dok su u epopeji o giganstkim sisarima južnih mora očuvanje egistencije japanskih kitolovaca i zaštita sopstvene kulture najvažniji motivi za otpor Japana zemljama Zapada, bilo bi realistično i primetiti, da je verovatno glavni razlog za to što je upravo problem lova na kitove postao bojno polje za sučeljavanje civilizacija to što je on, u suštini, nebitan za bezbednost Japana i funkcionisanje njegove ekonomije u celini.
Odnosno, jednostavno rečeno, da su politički ulog i ekonomski rizik veći, otpor Japana bi, vrlo moguće, bio manji.
