Izvor: B92, 23.Apr.2016, 15:24 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stiglic: Ne nasedajte, ovo vas neće spasiti
Početkom januara pisao sam da će privredne okolnosti ove godine verovatno biti jednako loše kao i prošle koja je bila najgora godina od početka krize 2008.
I kao što se već redovno događa u poslednjih desetak godina, od početka godine prošlo je tek nekoliko meseci, a one optimistične prognoze već se pogoršavaju.
U pozadini je svega problem nedostatka globalne agregatne tražnje koji muči svetsku ekonomiju još od početka krize, ali se sada još malo >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << pogoršao. Kao odgovor na to, Evropska centralna banka (ECB) povećala je svoje podsticajne mere te s Japanskom centralnom bankom i nekoliko drugih centralnih banaka pokazuje kako je 'nulta donja granica', odnosno nemogućnost kamatnih stopa da postanu negativne, granica koja postoji samo u mašti konvencionalnih ekonomista.
A ipak, ni jedna ekonomija koje je počela da sprovodi ovaj neuobičajeni eksperiment sa negativnim kamatnim stopama nije zabeležilo povratak rastu i punoj zaposlenosti. U nekim slučajevima je ishod bio neočekivan: neke kamatne stope su u stvari porasle.
Trebalo je da bude jasno da je većina pretkriznih modela koje su centralne banke imale prilično pogrešna, a radi se i o formalnim i o mentalnim modelima prema kojima se ravnaju tvorci ekonomske politike. Niko nije predvideo krizu, a privid pune zaposlenosti vratio se u tek pokoje od tih ekonomija. ECB se 'proslavila' dižući kamatne stope dva puta tokom 2011, taman dok se kriza evrozone pogoršavala, a nezaposlenost dosezala dvocifrene brojke, povećavajući sve više mogućnost deflacije.
Nastavili su da koriste stare, diskreditirane modele, u možda ponešto izmenjenom obliku. U tim modelima kamatna stopa je glavni alat politike i može se podešavati prema gore i prema dole kako bi se osiguralo dobro funkcionisanje privrede. Ako nam pozitivna kamatna stopa nije dovoljna, onda će se sa negativnom stopom valjda rešiti stvar.
Ali nije. U mnogim privredama - uključujući Evropu i SAD - stvarne su kamatne stope (usklađene s inflacijom) bile negativne, ponekad čak i do -2 odsto. A ipak, dok su realne kamatne stope padale, poslovne investicije su stagnirale. Prema OECD-u (Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj) procenat BDP-a investiran u kategoriju u koju uglavnom spadaju fabrike i oprema pao je poslednjih godina i u Evropi i u SAD. (U SAD-u je u 2014. pao s 8,4 na 5,7 odsto, a u EU sa 7,5 odsto na 5,7 odsto u odnosu na isto razdoblje prethodne godine). Drugi podaci daju sličnu sliku.
Očigledno je apsurdna zamisao da velike korporacije precizno izračunaju kamatnu stopu po kojoj su spremne da ušu u neku investiciju - i da bi bile spremne da krenu u mnogo više projekata samo kad bi kamatne stope bile spuštene za 25 baznih poena.
U stvari je mnogo realističnije ovo: Velike korporacije sede na stotinama milijardi dolara, pa čak i biliona ako obuhvatimo sve napredne privrede, jer već imaju previše kapaciteta. Zašto bi gradili još, samo zato što je kamatna stopa pala mrvicu niže? Mala i srednja preduzeća koja su spremna da se zadužuju nisu mogla dobiti kredite pre nego je ECB krenuo sa negativnim stopama, a ne mogu ni sad.
Jednostavno rečeno, većina preduzeća, a pogotovo malih i srednjih, ne mogu se lako zaduživati po kamatnim stopama trezorskih zapisa. Ona ne pozajmljuju na tržištima kapitala. Ona pozajmljuju od banaka. A velika je razlika između kamatne stope koju zaračunavaju banke i stopa trezorskih zapisa. Nadalje, banke pažljivo dodeljuju sredstva. A mogu i odbiti kredit nekom preduzeću. Ili u nekim slučajevima traže kolateralne garancija (često nekretninu).
To će možda šokirati one koji nisu ekonomisti, ali u standardnom ekonomskom modelu koji monetarne vlasti koriste već nekoliko decenija, banke ne igraju nikakvu ulogu. Naravno, da nema banaka ne bi bilo ni centralnih banaka, ali kognitivna disonanca retko će poljuljati poverenje centralnih bankara u njihove vlastite modele.
Činjenica je da su struktura evrozone i politika Evropske centralne banke doprinele slabljenju banaka u zemljama sa slabijim privredom, a pogotovo u onim pogođenim krizom. Depoziti su nestali, a politika štednje koju je zahtevala Nemačka produžuje nedostatak agregatne tražnje i održava visoku nezaposlenost. U takvim uslovima je kreditiranje rizično i banke nemaju ni apetita ni sposobnosti da pozajmljuju novac, a pogotovo ne malim i srednjim preduzećima (koja tipično stvaraju najveći broj radnih mesta).
Smanjenje realnih kamatnih stopa - onih na vladine obveznice - na -3 odsto ili čak -4 odsto, neće skoro ništa promeniti. Negativne kamatne stope ugrožavaju bilanse banaka, a onaj mali porast podsticaja za kreditiranje biće kod banaka zasenjen efektom bogatstva . Ako tvorci monetarne politike ne budu pažljivi, kamatne bi stope mogle porasti, a raspoloživost kredita pasti.
Tu su još tri problema. Prvo, niske kamatne stope podstiču kompanije da ulažu više u kapitalno intenzivne tehnologije, a rezultat toga je dugoročni pad potražnje za radnom snagom, čak i ako se nezaposlenost kratkoročno smanji.
Drugo, starije osobe koje više zavise od prihoda od kamata jače su i pogođene pa smanjuju potrošnju više no oni kojima to pogoduje - a to su bogati vlasnici akcija/preduzećča - povećavaju svoju potrošnju.
Treće, potraga za višim prinosima, koja je možda iracionalna, ali je i te kako prisutna, podrazumeva da će mnogi investitori prebaciti svoj portfelj u rizičniju imovinu, čime će ekonomija izložiti većoj finansijskoj nestabilnosti.
Centralne banke trebalo bi da se fokusiraju na tok kredita, a to znači da oporave i održavaju sposobnost i spremnost lokalnih banaka da kreditiraju mala i srednja preduzeća. No umesto toga, centralne banke širom sveta usresređene su na sistemski važne banke, finansijske institucije čije je prerizično i često nepošteno poslovno ponašanje i dovelo do krize 2008. No kako je u ukupnom broju banaka velik udeo manjih banaka, to ih ipak čini sistemski važnim pogotovo kad se bavimo oporavkom ulaganja, zaposlenosti i rasta.
Iz svega toga proizlazi važna lekcija, sadržana u poznatoj frazi 'smeće unutra, smeće van'. Ako centralne banke nastave da koriste pogrešne modele, nastaviće pogrešno da deluju.
Naravno, čak i u najboljim okolnostima, sposobnost monetarne politike da oporavi privreda u padu i vrati punu zaposlenost možda je ograničena. Ali oslanjanje na pogrešan model sprečava centralne banke da daju svoj pravi doprinos, a može i da pogorša ionako loše stanje.
Autor je: Joseph E. Stiglitz, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju, profesor na univeritetu Columbia i glavni ekonomista Instituta Roosevelt.
Pogledaj vesti o: Japan
