Izvor: Prva.rs, 02.Feb.2015, 15:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbi psuju svakome svašta - razlog nije bitan!
U jednoj analizi psovanja, navodi se da:
- u engleskom jeziku, u psovkama, najčešće koriste seks, izmet, seksualnost sa posebnim naglaskom na homoseksualnost, incest...
u kineskom – seks, vređanje rodbine.
u nemačkom – izjednačavanje ljudi i životinja, seks, izmet, predrasude i fanatizam;
u francuskom – seks, izmet, religija, rasizam;
u italijanskom – blasfemija, seks, lično vređanje, naročito majke; >> Pročitaj celu vest na sajtu Prva.rs <<
u španskom – seks, incest, homoseksualnost;
u japanskom – kršenje pravila pristojnosti;
u ruskom – seks, moralne i religijske tabue, izmet i autoritet;
Naravno, interesovalo nas je gde su Srbi na toj listi. A ko bi bolje o toj temi govorio, nego profesor Danko Šipka, lingvista svetskog glasa i profesor na Državnom univerzitetu Arizone. Osim toga, Šipka je i autor „Rečnika opscenih reči“, tako da imate lepu priliku da saznate o psovkama sve što vas je kopkalo, a niste znali na koja vrata da pokucate.
Dakle, profesore, kako su uopste nastale psovke?
- Pa, kad se u kolokvijalnom jeziku pomene reč “psovka”, misli se na dve (a nekad i tri) dosta različita jezička sredstva: na proklinjanje (npr. Idi u pizdu materinu!), vređanje (npr. Pizdo jedna!), a nekad i na upotrebu opscenih reči bez verbalne agresije (npr. pizda, kad se upućuje na vaginu). Postanak psovki različit je u tri navedene kategorije. Kako je postanak bilo čega u jeziku, kad se radi o velikim istorijskim dubinama, klizav teren, možda je bolje govoriti o tome koje su to potrebe koje ove tri kategorije treba da u nekom društvu zadovolje.
I, koje nas to potrebe nagone da isučemo kezik?
- U slučaju proklinjanja radi se o magijskoj upotrebi jezika, želji da se jezik iskoristi kao oruđe kojim se protivniku može naškoditi. Tu pominjanje neke pojave priziva istu pojavu (sličan mehanizam imate sa onim: pomeri se s mesta, kad se pomene neka bolest – bolest se prizivanjem pojavila u nekom prostoru i mi menjajući mesto varamo tu bolest). Kod vređanja više je u pitanju verbalna agresija, želja da se rečima neko povredi, ponizi itd., gde već imate obeležavanje odnosa u društvu (stavljanje nekoga na niži nivo od sebe, čega kod proklinjanja nema). Konačno, potreba za pojavljivanjem opscenih reči bez proklinjanja i vređanja, vezuje se za potrebu uspostavljanja tabua, želje da društvena zajednica utvrdi šta se može i ne može raditi, pa onda i govoriti. Naravno, u daljem razvoju svih ovih elemenata dolazi do novih funkcija, pa, recimo nešto što je prvobitno proklinjanje, može da služi za iskazivanje bliskosti (npr. De si, p....ti materina!)
Da li su kod nas psovke rasprostranjenije nego u svetu?
- Ako se pod “rasprostranjenije” podrazumeva da se češće koriste i da se koriste u više sfera života, ne bih rekao da je to tako. Psovke su kod nas rasprostranjene u kolokvijalnom diskursu, a nema ih u formalnom, a tako je i u većini jezika. Ono što jeste nama svojstveno je bogatstvo arsenala opscenih reči, proklinjanja i uvreda. Isto tako, kod nas postoji veća tolerancija prema upotrebi opsecnih reči – npr. našim ljudima je najveće zadovoljstvo da čuju malo dete ili stranca kako psuje. Jedna moja studentkinja iz Poljske radila je magistarski rad, gde je poredila srpske i poljske opscene reči i pokazalo se da ih je kod nas za trećinu više (u sličnom uzorku za oba jezika). Slično je i sa psovkama, recimo, iza glagola “jebati”, možete staviti bilo šta: Boga, majku, oca, auto (ako neće da Vam upali), onoga ko ti dade volan u ruke (kad Vas drugi vozač nervira), miša (u blagom prekorevanju deteta), itd.
Kako psuju Srbi? I koga? I kome? I zašto?
- Kako već rekoh odgovarajući na prethodno pitanje, možete da psujete šta god hoćete. Recimo, iza glagola “jebati” je otvoreno mesto za sve ono što vam nije po volji. Nekada se radi o pravim umetničkim kreacijama, tipa „Jebem te dopola, a otpola nek te j... tvoj ludi otac što te takvog napravio“. Psuje se da se uvredi, ali, kako rekoh i da se izrazi bliskost, rezignacija (Jebi ga!), divljenje (Jebo mater, kako dobro igra!) i sl. Ukratko psujemo svakoga i svašta, svakome i iz bilo kojeg razloga. U svoj istraživanju opscenih reči ustanovio sam da se kao najuvredljivija osećaju proklinjanja koja uključuju dva u patrijarhalnoj kulturi najzaštićenija lika: Jebem ti mater i Jebem ti sestru.
Šipka objašnjava da se društvene zajednice razlikuju u tome šta uspostavljaju kao tabu (a tabu je važan mehanizam organizacije društva). Znači, svako podneblje ima svoje „teme“.
- Recimo u mnogim australijskim aboridžinskim jezicima nije agresivno ni uvredljivo ono što je povezano sa seksom ili probavom, nego proklinjanja tipa „Ubio te grom“. Seks i probava i jesu u najvećem broju kultura taubuizirane, a treba reći da svaki jezik ima različite kulture, pa nešto što nije tabuizirano kod, recimo, američkih belaca (npr. dodirivanje kose) jeste kod crnaca. Slično je i sa psovkama. Na primer. kod nas će se u Crnoj Gori otac (pa čak i deda: „Jebem mu oca očinjeg!“) češće pojavljivati nego u drugim krajevima, u južnoj Srbiji psovke su maštovitije nego drugde, itd.
Navodi iz pasusa s početka teksta deo su međukulturnih razlika u jeziku, čime se dosta bavio u poslednje vreme radeći na knjizi „Lexical Conflicts“, koja će u septembru izaći kod izdavaštva Univerziteta Kembridž, kaže profesor.
- Tu sam pokazao da se jezici i njihove kulture razlikuju što iz geografskih, što iz kulturnoistorijskih razlika, po jako mnogo osnova, a osnov za razliku u leksici (recimo da jedan jezik ima reč koju drugi nema ili da jednoj reči jednog jezika odgovaraju dve u drugom ili da se reč u jednom jeziku razlikuje od one u drugom po nekoj svojoj karakteristici, npr. čestoći) može biti praktički bilo šta. Tako je i kod proklinjanja, uvreda i opscenih reči.
Da li postoje psovke koje možemo da svrstamo u kolokvijalizme, koje su nam kao dobar dan i više ih ne tretiramo kao psovke?
- Ovde pod “psovke” mislite verovatno prvenstveno na opscene reči – takvih slučajeva ima. Postoje, na primer, reči tipa „dupe“ koje se više ne oseća kao opscena, a tako svakako nije bilo pre nekoliko desetaka godina. Slično je i sa nekim izvorno proklinjanjima koja su odvojena od osobe, recimo prvobitno „Jebi ga!“ možete naći po novinama kao jebiga za izražavanje rezignacije, npr.: Jebiga, šta da se radi.
Običaji u svakoj društvenoj zajednici podložni su promenama, objašnjava Šipka, pa tako, s vremenom, nešto što je bilo nezamislivo samo deset godina ranije, postaje sasvim obično.
- Kad ste spomenuli kolokvijalizme, radeći početkom 21. veka na srpskohrvatsko-engleskom rečniku novih reči, našao sam u korpusu formalnih novinskih tekstova jako mnogo negativnih naziva za žene na –uša (npr. oviciruša, sponzoruša, itd.) i univerbizama na –’ak (npr. kožnjak, grupnjak, itd.). Kad sam polovinom osamdesetih radio kao lektor u sarajevskom „Oslobođenju“, bilo je nezamislivo da se tako nešto pojavi u štampanom tekstu. Tada je sfera upotrebe tih reči bila isključivo na ulici. Eto, za nekih petnaestak godina običaji su se tu promenili (da ne kažem nestandardno promenili – moguće je da će takvi kolokvijalizmi, pa možda čak i “ubiven”, jednog dana postati normalni.
Kako bi izgledao naš jezik da nema psovki?
- Da nema psovki, trebalo bi ih izmisliti. Sve što u jeziku postoji, postoji iz nekog razloga. Psovke i jesu deo jezičkog bogatstva. Recimo, kad sam radio na Kolokvijalnom srpskohrvatsko-engleskom rečniku pre nekih petnaestak godina, u našem slengu bilo je jako mnogo nestandardnih prideva za nekoga ko je ružan. Engleski ima svega nekoliko a i oni su izvedeni od standardnog prideva. Inače, kasnije sam ustanovio da je naš jezik puno bogatiji u izricanju negativnih kvalifikacija od recimo engleskog. Amerikanci kažu: ako nemaš ništa dobro da kažeš, nemoj ništa reći, a kod nas je upravo obrnuto, svakome se mora naći neka mana. Da bi ste zadovoljili potrebe izricanja negativnosti, potrebni su Vam i proklinjanja i uvrede i opscene reči.
Da li je "Crven ban" imao uticaj na naš jezik?
- Nije, on je samo potvrda istorijske dubine opscenih reči. Tu je bitna uloga dokumentacije, a sva ta sredstva prenosila su se s pokolenja na pokolenje usmenim putem. Čisto sumnjam da je iko svojoj deci čitao „Crven ban“.
Autor ste rečnika opscenih reci. Koje najčešće koristimo?
- Najčešći je glagol „jebati“ u raznim izvedenicama i dodatnim značenjima, npr. jebavati, zajebavati, podjebavati, odjebati, prejebati, izjebati, itd. Slede genitalije, k.... i p...., pa onda sve ostalo
Mislite li da smo nevaspitan narod? Ili smo kreativni, u "psovačkom" smislu?
- Savakako kreativan, nema nevaspitanih naroda, nevaspitana može biti osoba ako koristi ova sredstva o kojima smo govorili izvan kolokvijalnog diskursa (tamo gde je pristojno održavati određeni nivo formalnosti).
I da završimo citatom iz drame „Sveti Georgije ubiva aždahu” Duška Kovačevića:
„Ja ne znam narod koji više psuje Sunce: Sunce žarko, Sunce kalaisano, Sunce neogrejano, Sunce lebovo, Sunce krvavo...
Da sam ja Sunce, ne bi nas ni ovoliko grejalo.
A uz Sunce psujemo Boga, hleb, majku...”
.jpg)
