Izvor: Politika, 10.Okt.2010, 00:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sportom i seksom opuštanje do nirvane!
Jedna od najboljih karatistkinja sveta svih vremena priča o Japanu kao svom centru sveta, Bušido kodeksu, borbi na „život i smrt“, harmoniji duha i tela, samoživosti koja nije mana, vrlinama muškaraca i žena, nadi i iluziji, svom životnom putu koji se teško prati...
Odavno je rečeno „progovori da te vidim“. Tanja Petrović, karate velemajstor u svetskim razmerama, tipičan je primer takve osobe. Ona je visoka, vitka, lakog koraka, ženstvena. Izgleda kao manekenka >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << holivudskog tipa. Ali, kad je progovorila nismo mogli da je zaustavimo. Umesto jedan sat, koliko traju ovi razgovori, ona je pričala dvostruko više. Zaljubljena je u mistiku istočnjačke kulture. Žestoki je borac za istinu u svim odnosima.
Rođena je 25. juna 1967. godine u braku Ljubice, profesora književnosti, i Blagoja, književnika i pravnika.
Školovanje je okončala diplomom Pravnog fakulteta u Beogradu, ali pravima se nikad nije bavila. Završila je i muzičku školu. Svira klavir.
Svoj život je posvetila karateu. Bila je šampion Jugoslavije, Balkana, Japana, Amerike, Evrope i sveta. I sve to po više puta!
Aktivni je učesnik i svih ekstremnih sportova. Vozi skije na jednoj i dve „daske“, bavi se jedrenjem alpinizmom, ronjenjem na dah, surfuje...
Ima svoj karate klub „Nippon“ kroz koji je prošlo više hiljada dece.
Iz braka sa Robertom Ropretom ima ćerku Taru (12) i sina Mateju (7).
Šta ste Vi?
Ja sam, odavno, samuraj u duši. To su ljudi koji se rukovode idealima. Prvenstveno etikom i moralom. I spremni su da se bore za uzvišene ciljeve do kraja. Ovo je generalni stav o samurajima ma gde bili, a ne samo u Japanu.
A šta ste želeli da budete?
Želela sam, već u petoj-šestoj godini, da stepujem i da sviram usnu harmoniku. Sviđao mi se nomadski život cirkuzanera i cigana. Sanjala sam o nekoj čergi i putovanjima bez žurbe. Nisam mislila na sport ili glumu. Ali, imala sam želju za javnim nastupom.
Ko Vas je uveo u karate?
Karma. Više ne verujem u slučajnosti. Znači jedna predodređenost. U jedanaestoj godini sam čula krike iz fiskulturne sale moje škole „Bora Stanković“. Kroz prozor sam videla da uniformisani ljudi nešto vežbaju. Poželela sam to. Sve mi je bilo mistično. Uporedila sam to sa Brusom Lijem. Tako je to počelo.
A kad ste imali prvi veći uspeh?
Bilo je to 1985. godine u Atini. Bila sam treća u katama. To je forma prikaza tehnike borbe, uz određeni ritam i tačan redosled pokreta. Takmičar sve to radi sam pred sudijama. U to vreme žene se nisu borile. Ipak, ja sam u klubu i to vežbala. I kad je to ozvaničeno osvojila sam sve svetske titule. Ali, pošto se u Srbiji uspeh ne oprašta, neko je, falsifikatom početa Karate saveza, objavio da sam isključena iz saveza... I to je stiglo do suda, a dve godine kasnije je utvrđeno da je to greška!
Gde je za Vas centar sveta?
Mene kroz život vode emocije. Zaljubljena sam u duhovnost i mudrost Istoka, pa je moj centar sveta u Japanu ili Indiji. Ali, na Istoku je sigurno. Baveći se karateom istraživala sam duhovnost ovih zemalja i sve vrednosti koje Bušido kodeks nosi sa sobom.
Šta je to Bušido kodeks?
To su pravila ponašanja i moralna načela borilačkih veština. U tom kodeksu su visoko istaknute sve vrednosti koje bi borci trebalo da imaju. Oni se dokazuju poštovanjem tih pravila. Naravno, nisu svi ljudi na to spremni. Zato se u borilačkim sportovima najbrže prepoznaju loši karakteri ljudi.
Kad ste prvi put videli Japan?
Bilo je to u vreme sankcija 1993. godine, a posle toga sam svake godine odlazila na Svetski kup u Japan. Međutim, 1994. sam u Japanu, po svojoj želji, a sticajem okolnosti, povezala dva takmičenja u razmaku od dva i po meseca. Posle prvog takmičenja upoznala sam Kacumija Hakoišija, jednog od najboljih karatista sveta koji je po zanimanju hirurg, vlasnik je bolnice, ali i trener u Morioki, mestu na severu Japana. On je izašao u susret mojoj želji. Dao mi je sobu u bolnici, svoj „dođu“ (salu za vežbanje) i mnogo svog vremena. Od tog trenutka ja računam vreme svog života – do Japana i od Japana!
Kakav je čovek Hakoiši?
Atipičan je Japanac. Lovac, šampion u gađanju glinenih golubova, instruktor skijanja, igrao je ragbi u veteranskoj ligi. Jednom rečju čovek je pun energije... I uprkos svim obavezama u bolnici imao je mnogo slobodnog vremena. A imati slobodno vreme u Japanu znači biti užasno bogat. Imao je tada šezdeset tri godine, operisan je od raka prostate, a ipak je vežbao je svaki dan! I danas se, u osamdesetoj, tako ponaša. Kad dovedem u Japan decu, iz mog beogradskog kluba „Nippon“, Kacumi mi uvek pomogne da se tu osećamo kao kod kuće.
Čime su Vas još osvojili Japanci?
Nije istočnjačka kultura samo borilačka dimenzija. Ali, u mnogome i jeste. Međutim, ljudi koje sam tamo upoznala doživeli su me kao medij za učenje svega o Japanu, pa su mi davali sve svoje znanje i sve svoje slobodno vreme da bih otišla kući bogatija za priče o njihovoj zemlji. Čak sam i boravila desetak dana u budističkom manastiru sa monasima. Tako su me nagradili zato što sam na takmičenju, za koje me je pripremao Kacumi Hakoiši, osvojila prvo mesto u finalnoj borbi protiv Japanke koja je bila šampion sveta. Bila sam jedina žena van Japana sa tom titulom.
Kako se to dogodilo?
Hakoiši je došao pred finalni meč u carsku palatu, gde je takmičenje organizovano, samo desetak minuta pre borbe. Bio je predsednik tehničke komisije. Silazio je sa tribina stepenicama uz ono japansko kruto ponašanje bez pokazivanja bilo kakvih emocija. Krenuo je na suprotnu stranu tribina, preko prostora za borbu. Nisam očekivala da će nešto moći da mi kaže. Ipak, gledala sam ga u oči. U prolazu pored mene namignuo je i prošaputao: „Uz tebe sam”. Meni je to značilo kao da me on drži dok se borim.
I kako ste se borili?
U regularnom vremenu borba se završila nerešeno. Znači sve je bilo napeto do krajnjih granica. A u produžetku, po pravilima takmičenja, ko prvi napravi poen taj je pobedio. Znači borci nemaju pravo na grešku. To je ideja karatea: „Živ ili mrtav“! Odnosno: „ Jednim udarcem zaustaviti i ubiti protivnika“. Do tog trenutka ona je stalno vodila, a ja izjednačavala... U glavu je dozvoljen blagi kontakt, a u telo žešći. U tom produžetku sam zadala udarac i odmah ga primila, ali sudije su meni dodelile poen. Jer, bila sam brža! U nekoj drugoj zemlji bi sudije navijale za svog takmičara, ali u Japanu se to nije dogodilo. U Beogradu je te večeri prekinut TV „Dnevnik” da bi saopštili ovu vest.
Da li Vam se neko udvarao u Japanu?
Ne. Oni su u tom smislu specifični. Prvo, malo ko je viši od mene, a drugo Japanci su, od svih Azijata, najmanje lepi ljudi. Tako da oni imaju kompleks u odnosu na Kineze, Korejce, Vijetnamce... Sa ženama je druga situacija. Ima lepih devojaka, manekenki, glumica...
Po čemu još pamtite Japan?
Po mom venčanju. Tamo sam se udala 1995. godine. Nagovorila sam Roberta Ropreta, instruktora skijanja, da se venčamo u Japanu kad pođem tamo na takmičenje u Svetskom kupu. Htela sam da se venčamo u šintoističkom manastiru. Ta religija je vezana za borbu. Ali, nije moglo da se organizuje u vreme kad smo bili u Japanu, pa je venčanje obavljeno u Morioki, u budističkom manastiru familije Mijura, sa kojom me, prethodne godine upoznao dr Hakoiši. Imala sam na sebi tradicionalnu japansku nošnju sa sedam kimona, a Robert je bio obučen kao samuraj. Bilo je uzbudljivo...
Kako se opuštate?
Uz meditaciju. Mogu da kleknem u pozu koja se zove seiza, praktično klečim na celoj potkolenici, a levu ruku držim u desnoj zbog protoka energije. Ili mogu da legnem na leđa i opuštam svaki deo tela do totalne nirvane. Nirvanom se u budizmu zove stanje večnog i blaženog mira, odnosno potpuno oslobađanje duha od materije. To se postiže ugasnućem svoga „ja“. Postoje i drugi načini oslobađanja od unutrašnjeg nemira. Opuštanje do nirvane najefikasnije se postiže – sportom i seksom.
A u kojoj su vezi ljubav i seks?
Muškarci i žene na ovo pitanje daju sigurno različite odgovore. To je prirodni sled. Jer, priroda se pobrinula da su ženski i muški mozak različiti, pa, u tom smislu, i nagoni. I sa stanovišta žene može da postoji seks bez ljubavi, ali ideal jednog punog odnosa, velikog zadovoljstva u tom zbližavanju, je jedinstvo ljubavi i seksa. I to je neraskidiva veza i potpuna sreća.
Šta mislite o istini i laži?
Pristalica sam teorije da moramo da budemo iskreni. To se ne nasleđuje, to se uči. To su prva načela koja sam ponela iz porodice. Mojim roditeljima je to bio imperativ. A i zdravije je pričati istinu. Sad se taj stav graniči sa onim „verovali ili ne“: neko priča istinu... Imam lični primer za to.
O čemu je reč?
Pre šest dana sam, u Ministarstvu za sport, Snežani Samardžić-Marković kazala, dokumentovano, istinu o Dragoslavu Stojkoviću, sadašnjem predsedniku Karate saveza Beograda, a devedesetih selektoru. Čoveku koji je smenjen sa položaja u radu sa ženama zbog niza manipulacija. Do te smene nije moglo da dođe devedesetih, jer je bio član JUL-a. Ali, u avgustu 2002. je smenjen jer su devojke kazale: „Mi ili on“. I jedno vreme je „nestao“. Ali, sad se ta ista osoba, po ko zna kojoj vezi, vratila na velika vrata u naš sport.
Koliko u sportu ima erotike?
Svako bavljenje telom je erotizam. Telo je samo sredstvo onoga što je u nama, a to je duh. Još su Grci i Latini kazali da je telo „posuda“ u kojoj boravi duša. I zato bi telo, i uz pomoć sporta, trebalo da bude u skladu s duhom. Najlepša i najzdravija je harmonija duha i tela.
Da li ste često okrenuti sebi?
Jesam u određenoj meri. Samoživost nije porok. Često sam okrenuta sebi zbog ciljeva i motiva koje imam. A generalno gledano moram da budem zadovoljna sobom da bi drugi bili zadovoljni sa mnom. Ova moja filozofija nije egoistična. Ona je briga i o bližnjima.
Da li verujete u ravnopravnost polova?
Ne verujem. Nije moguće da takav sklad postoji. To nije prirodno. Tako nešto je nemoguće biološki, psihološki, a i po ponašanju u nizu odnosa. Evo, prostog primera: kad je govor u pitanju – žene mnogo toga shvate na jedan, a muškarci na drugi način!
Šta poštujete kod muškaraca...
Sposobnost odlučivanja, hrabrost, biranje pravca i vizije nečega što leži na muškarcu. Zatim vedar duh, aktivan odnos prema životu, humor, ali i prihvatanje greške...
...a šta kod žene?
Divim se sposobnošću žena da svoje vrednosti dovedu do savršenstva u porodici, na poslu, među prijateljima... Ja nisam ni na pola tog puta u odnosu na neke prijateljice...
Koliko poštujete nadu i iluziju?
Veoma. Ni bez nade, ni bez iluzije se ne može. Ali, moramo se čuvati da nas one ne obuzmu. Jer mogu nas odvesti u drugu krajnost.
Koliko se posvećujete mužu?
Poslednje četiri godine ne živimo zajedno. Nismo razvedeni na papiru, ali smo potpuno razdvojeni. Priznajem. Nisam lak partner. Ne znam osobu koja bi „uhvatila“ moj korak. Danas sam u Japanu, sutra u Americi... Ipak, maltene smo u boljim odnosima nego kad smo živeli zajedno. Jer, deca su nam prioritet u svakom slučaju...
Slavko Trošelj
objavljeno: 10/10/2010
.jpg)
