Izvor: Kurir, 10.Feb.2011, 11:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
SRBIN DO TOKIJA
Pre nekoliko godina, dok sam još živeo i radio u Majamiju, dugo i diskretno sam sugerisao svom klijentu, kome sam bio malo trener, a više telohranitelj, da idemo na finale K1 u Japan. Jebiga, Japan, ovo-ono... Kavasaki, Nagasaki, zezanje... I prošla mi fora. Poruka da se pakujem i da u nedelju budem na aerodromu zatekla me je nespremnog u četvrtak u Nišu. Pa i da sam se javio >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << da idem na par dana do Srbije, isto bi mi bilo.
Preskačem žurno ispijanje espresa, pakovanje, objašnjavanje porodici... Na glavnom sam aerodromu Narita, nakon dugog leta iz Srbije do Majamija, ozbiljne pijanke u subotu veče u Tantri i leta Majami-Tokio. Malo je reći da sam bio dezorijentisan u vremenu, a donekle i u prostoru. Iako sam imao prestižnu biznis klasu, sa stolicom koja se pretvara u krevet, uz parametre koji se podešavaju sa 20 dugmeta, kao za pakost, nisam uspeo ni da trenem celih 18 i kusur sati, koliko je let trajao.
Kraća pres konferencija s mojom malenkošću u telohraniteljskoj pozi (muvam se okolo opasno zavaljen na "autopilota"), odlazak u sobu i 30 minuta da se spremimo za prvi od nekoliko sastanaka koje imamo. Ja iskoristio vakuum da se olakšam šapućući odabrane citate japanskoj keramici na tečnom majamsko-tokijskom. Reč po reč, na strateškom položaju sa rupom na sredini, i ja se uspavao.
Budi me lupanje na vratima i, na moj užas, ne prepoznajem svoje prijatelje - hip-hop odevenog belca Majka i black on black džinovskog, u bradu zaraslog crnca Kimba. Ne samo da njih ne prepoznajem nego ne mogu da se setim nijednog jezika. Ništa engleski, a bogami ni srpski. Kao ono Windows kad zaglupavi pa ona lampica bezuspešno mrda levo-desno tražeći nešto čega nema.
Ali dobro. Nekako sam se izbudio iz duboke hibernacije i pošao u moju prvu prohladnu japansku noć. Nakon kraćeg sastanka, gde smo se dogovorili da ćemo da se dogovorimo nešto, obišli smo Rampangu, četvrt koju su uspostavili Amerikanci nakon Drugog svetskog rata, po svojim standardima, sa zapadnjačkom robom. Nešto što bi se kod nas nazvalo "seks droga Bodiroga".
Ćelavi belac u maskirnim crno-belim pantalonama u ulozi telohranitelja, dva puta krupniji od prolaznika, odavno prebačen na autopilota, ima prvu akciju na japanskom tlu. Neki ostrašćeni ljubitelj borbe, ničim izazvan, vrišti na Kimba, koji je inače poznati ultimejt fajter, namanjuje nekom toplom tečnošću, možda i kafom, kao da će da nas polije. Da budem iskren, reakcija autopilotiranog srpskog domaćina (Srbija beše do Tokija) iznenadila je i mene. Iskorak, udarac u grlo, pokret. Za mikrosekundu već smo bili u obližnjem striptiz klubu, pijući moju omiljenu kombinaciju - sake i "hajneken" - koju mnogi zovu "hirošima". "Svi se sada njišu i ubrzano dišu" i slične tačke nagih izvođačica radova na šipki su me nekoliko puta uspavale, ali samo zato što nisam spavao više od 50 sati.
Ko je vatao vatao je, ko je pio pio je, ko je platio platio je i eto nas u taksiju. Ja kao najkrupniji napred, a ostali za mnom. Pola sekunde je bilo mnogo i ja sam već sanjao da vozim kola, ono subotom kad idem u šoping, sa mojim Jovanovićima. Iznenadno kočenje me budi i suočavam se sa užasom da sedim na prednjem levom sedištu, a nigde volana, a bogami ni kočnice. Mašem ručicama, mašem nožicama, ali ništa se ne dešava. Jebenog volana nigde. U Japanu se vozi s pogrešne strane, pa je i volan tako nasađen, a bogami i kočnice.
Zašto ja ovo pišem beše... Da. Otkad su mi premestili kolumnu iz komotne nedelje u četvrtak, stalno mi se dešava il' da se uspavam, ili da ne mogu da nafatam volan. Valjda neće da me zveknu po honoraru što kasnim.
