Izvor: Večernje novosti, 05.Feb.2015, 22:52   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Rusi me pitali: A kako je Džaja?

AKO je neko sumnjao da put od Čačka do Tokija može da se pređe na motoru, grdno se prevario! U šezdesetoj godini, Čačanin Zoran Kovačević ovih "tričavih" 26.000 kilometara prešao je sam. Borio se sa kazahstanskim i ruskim pustinjama, mongolskim planinama, prelazio reke i doline, "šibao" kroz paklene vrućine i kiše koje ne staju, smrzavao se u sibirskoj tajgi, spavao u nomadskim jurtama, vreći, ili ribarskoj mreži... A kroz svih 10 zemalja prošao je sa srpskim pasošem i, posle tačno >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << 90 dana, konačno je svojim mobilnim telefonom napravio fotografiju izlaska sunca na Dalekom istoku. Decenije je Kovačević proživeo u Americi, godine proveo u havajskom Honoluluu, gde je držao servis "jaguara", "rols-rojseva", "mercedesa", restaurirao i pravio nove četvorotočkaše. Ovaj gotovo umetnik svog auto-mehaničarskog zanata, vozio je motore čitav život. Kroz Srbiju, Evropu i Ameriku. Poslednje tri godine, uglavnom sa prebivalištem u Šumadiji. Ali, odlazak na Istok oduvek mu je bio san. Konačno, minulog leta, rešio je da ostvari veliku želju i upusti se u nesvakidašnju avanturu. - Sunce mi je bilo jedini dži-pi-es - priča ovaj avanturista. - Fotografisao sam svake večeri zalazak preko ramena i stalno išao suprotno, prema istoku. Najteže momente usamljenosti, fizičke iscrpljenosti, ponekad i straha koji nisam želeo da priznam, pregurao sam ogromnom upornošću i uz gostoprimstvo na koje sam svuda nailazio. Osim u samom "obećanom" Japanu. To je zemlja hladnoće, otuđenosti i samoće. Znam sigurno, da je to zemlja u koju se nikad neću vratiti. A ruta je bila - Bugarska, Turska, Gruzija, Azerbejdžan, Kazahstan, Kirgistan, Mongolija, Rusija, Japan i mali izlet u Koreju. Nikada nije vozio noću, pa je u nekim mestima samo prespavao, a negde ostajao po nekoliko dana. - Prvih 1.000 kilometara prešao sam bez pauze, gonjen žudnjom da što pre stignem u Istanbul - kaže Kovačević. - U Gruziji sam sa ljudima koje sam upoznao, takođe bajkerima, a koji su me prihvatili kao rođenog brata, proveo nekoliko fantastičnih dana. Odatle, prešao u Azerbejdžan, da bih stigao do Kaspijskog mora, pa trajektom u Kazahstan. Kroz Kazahstan je Zoran provozao najteža tri dana, samo kroz pesak sitan poput pudera. U tim satima na oko 40 stepeni, kroz nepreglednu pustinju i bez putokaza, bio je pred najvećim izazovima. - Pomišljao sam i da odustanem - priča Zoran. - Retko sam sretao čoveka. A kada bih naišao na prodavnicu, punio bih rezervoar i pio vode do granice izdržljivosti. Nekada i po osam litara dnevno. I nastavljao kroz nedođiju. Obišao sam ceo Kazahstan, i to je jedina zemlja na mom putu u kojoj sam morao da izvadim vizu. Sve ostalo prošao sam samo sa srpskim pasošem. Američki nisam nijednom izvadio! A u Kirgistanu druga priča. Kako Zoran kaže, tamo se najeo kajsija i višanja u avgustu, uživao u pejzažima ove planinske zemlje, poljima kukuruza i brdima, prelepim planinskim vencima. I osećao se baš kao kod kuće. - Ponovo sam ušao u Kazahstan, pa odatle u Rusiju - priseća se Zoran. - Dočekala me pravoslavna bliskost i prihvatali su me oberučke. Oni stariji, moje generacije, na pomen Jugoslavije i Tita, širili su osmeh.SA "SAMURAJIMA" U KOREJU Kada sam stigao u Vladivostok, naišao sam na grupu ruskih bajkera "Ruski samuraji", koji su me oberučke prihvatili i pozvali da sa njima odem na veliku svečanost u Koreju - priča Kovačević. - Proveo sam sa njima četiri neverovatna dana u Koreji, gde sam bio prihvaćen kao počasni gost iz Srbije, sa izrazitim gostoprimstvom. Dalje, preko Altajskih planina - smešila se Mongolija, zemlja živopisnih pejzaža, zelenih polja, ljupkih malih mesta ušuškanih među četinarima. - Na graničnom prelazu iz Rusije u Mongoliju, posle provere pasoša, carinik me pitao šta je sa Draganom Džajićem Džajom! - priča Zoran. - Bio sam u šoku da je naš fudbalski as još u sećanjima braće Rusa, a još više kada me je usred te nedođije pozvao drugi, stariji carinik i pitao da li se sećam Radmile Karaklajić! A zatim je ponovo usledila teška deonica kroz stenovite predele Mongolije, brda i pustoš. - Okrepljivao sam se u nomadskim jurtama i spoznao da ni nomadi nisu kao nekad. Tehnologija je stigla svuda i odnela romantiku, postavila solarne panele na čuvene šatore od kože, a stočare opremila džipovima i mobilnim telefonima - priča Zoran. - Do Japana sam odabrao južnu rutu iz Mongolije, uz samu Gobi pustinju i vozio kroz nju oko 2.500 kilometara. Ušao sam ponovo u Rusiju, pa kroz planinski pojas samog istoka zemlje, gde me je uhvatio sneg, u prvoj polovini septembra. Stotine kilometara "žuljao" sam sedište mokar i smrznut i konačno posle šest dana stigao u Vladivostok. A odatle, pravac Japan. Posle 1.800 litara potrošenog goriva, oko 6.000 evra ostavljenih širom istočne Evrope i Azije, stigao je u Japan i na suši u Tokio. Ovom zemljom "krstario" je još 13 dana, a zatim, spakovao motor i avionom se vratio kući. A sada, čim "odmori" mašinu, kaže, sprema se za - Južnu Ameriku! PREDRASUDE - Na ovom putovanju odbacio sam mnogo predrasuda - kaže bajker. - Prvo, Istanbul je prelep, čist i uređen grad. U Rusiji nigde nisam mogao da pojedem vruću pirošku, iako je isto što i kroasan u Francuskoj. A najviše sam se razočarao u Japanu. Osim Tokija, Hirošime i većih japanskih gradova, ostala manja mesta po obodu jednako su neuredna kao i periferija Srbije. A od topline i ljubaznosti na koje sam već navikao, tamo nisam zatekao ništa. Nijedan naklon glavom, za 13 dana, od "samuraja" nisam doživeo. Kroz Japan sam auto-putem prešao svega 230 kilometara, jer je u Zemlji izlazećeg sunca sve skupo "do pomračenja". Najjeftiniji smeštaj bio je 50 dolara, pa sam uglavnom spavao u svojoj mreži u parku.

Nastavak na Večernje novosti...