Izvor: RTS, 18.Jun.2019, 22:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rastavljam brakove za pare
U Japanu, u sivoj moralnoj zoni i na granici legalnog i nelegalnog, deluju agencije koje se specijalizuju za rastavljanje bračnih i drugih parova na zahtev ljubavnika i roditelja. Njihove usluge mogu da koštaju i do 30.000 dolara.
U Zemlji izlazećeg Sunca tiho, u polumraku na ivici društvenog podzemlja, ali glasno na površini blistavih internet stranica oglašavaju se profesionalci koji sebe nazivaju >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << "rastavljačima".
Njihov posao je da, za adekvatnu novčanu nadoknadu, ubede one koji nisu u stanju da prihvate raskid romantične veze da prekinu da opsedaju svog partnera i zauvek odu, da u korist ljubomornog ljubavnika ili nezadovoljnog roditelja razdvoje supružnike, odnosno, da odbačenima vrate njihovu voljenu osobu tako što će je oteti iz ruku novog partnera ili partnerke.
Rastavljači su najčešće organizovani u male agencije sa nekoliko "operativaca" oba pola i upravom koja se stara o finansijama i reklami, a ponekad uzimaju na sebe i suprotnu funkciju, odnosno, nastoje da svojim klijentima pomognu da uspostave vezu sa osobom koju žele, stvarajući u njihovu korist, prilike za romantični susret.
Različite nijanse sive
Tipično, mušterije rastavljača su ljubavnice koje se osećaju iskorišćeno, jer se duže vremena zabavljaju sa oženjenim muškarcem koji im obećava brak ali oteže s razvodom, izgovarajući se decom i drugim razlozima. Među ženama naručiocima ima i onih koje su zatrudnele, ali i onih koje tvrde da ljubavnik želi da im se prikloni ali da njegova žena, uprkos tome što zna za neverstvo, iz inata ne želi da mu omogući razvod.
Naručioci su često hostese koje rade u noćnim klubovima gde za novac služe piće i razgovaraju sa muškom klijentelom, te umeju da stupe u vezu s nekim od svojih imućnijih, oženjenih mušterija, koji onda finansiraju njihove potrebe za garderobom i kozmetikom.
One imaju novca, i kada dostignu zrele godine i osete da za njih počinje da pada interesovanje, neretko požele materijalnu i fizičku bezbednost braka, a jedan od načina da se to ostvari je obratiti se rastavljačima za pomoć.
Kao klijenti rastavljača pojavljuju se i roditelji koji su zabrinuti za budućnost svog deteta zbog partnera koga je ono izabralo, ali i ljudi koji s metom akcije nemaju nikakve fizičke ili rodbinske odnose ali jednostavno ne mogu da prihvate da je njihovo voljeno biće izabralo nekog drugog, pa otud osećaju potrebu da uposle rastavljača i posegnu za surovim i nemoralnim činom rasturanja tuđeg života.
Interesantno je da pojedini rastavljači od svojih klijenata zahtevaju potpunu svest o odgovornosti i mogućim posledicama – da u svojoj glavi prvo razbistre šta je to što žele, pa čak i sebi priznaju da je ono što se spremaju da učine moralno problematično i može dovesti do ozbiljnih komplikacija, uključujući tu i tužbu i zahtev za materijalnu odštetu u slučaju da meta operacije otkrije da je protiv nje izvršena tajna akcija rastavljanja.
I sami rastavljači su šarenolika družina – među njima ima onih koji dolaze iz detektivskih agencija i koji, bar na rečima, nastoje da u praksi izbegnu nezakonite radnje kao što su pretnje ili korišćenje svojih operativaca za seksualno zavođenje ciljanih osoba, ali i onih koji su poreklom iz podzemlja i koji se ne libe da koriste takve metode.
Skupa, ali detaljna usluga
Proces razdvajanja ciljanog para, sudeći po reklamnim sajtovima, obično košta između deset i 30 hiljada dolara. Veliki raspon u ceni usluge objašnjava se različitim strategijama koje rastavljači moraju da primene i vremenom koje je potrebno za uspešno izvršenje.
Tipično, oni, najpre prate metu, pomno prikupljaju informacije o njenom kretanju, ponašanju i sklonostima, te nastoje da dođu u posed kompromitujućeg materijala koji bi mogao da je ocrni pred partnerom i tako prouzrokuje razdor u vezi.
To klasično pribavljanje materijalnih dokaza, najčešće fotografija, o tome da se jedan od partnera kocka, troši novac na animir dame ili džentlmene u noćnim klubovima, posećuje javne kuće ili ima ljubavnicu, odnosno, ljubavnika košta osetno manje nego akcija da se dvoje ljudi u vezi koji ne varaju jedno drugo i nemaju nikakve tajne iz prošlosti razdvoje spletkarenjem, podmetanjem ili zavođenjem.
U slučaju kada je za razdvajanje nekog para potreban metod koji prevazilazi uobičajeni detektivski rad, kao što je zavođenje, najjeftiniji je pristup da jedna osoba priđe meti i pokuša da je zavede.
Neke agencije za rastavljanje, međutim, upozoravaju svoje klijente da takva mera, čak i kada uspe, može biti kratkog daha, pa čak i kontraproduktivna.
Ovo stoga što se dešava da partner koji je prevaren, naročito ako je reč o bračnoj vezi, gde u slučaju raskida postoje problemi kao što su raspodela imovine ili šta činiti sa decom, oprosti prevaru jer je razvod suviše komplikovan i preti da izazove dugoročne ekonomske i emotivne posledice.
Takođe, dešava se i da meta zavođenja i provokacije ne podlegne iskušenju i svom partneru ili partnerki kaže šta se dešava i na taj način, zapravo, produbi uzajamno poverenje i poštovanje.
Rastavljači zato klijentima preporučuju sofisticiraniju i trajniju (čitaj: lukaviju), i samim tim skuplju, operaciju, u kojoj meti prilazi pripadnik istog pola, tokom vremena ostvaruje dublje prijateljstvo i zatim joj, kao bliski drug ili drugarica, savetuje da se raziđe sa partnerom.
Najsloženija je akcija u kojoj dva operativca nastupaju kao supružnici, ostvaruju kontakt sa parom koji treba rastaviti i, kao njihovi kućni prijatelji, tokom dužeg perioda rade na tome da ih zavedu i posvađaju.
Razaranje nečije veze i prisvajanje osobe koja se želi za sebe nije nimalo jeftino ni za japanske uslove, pa ljubazni preduzetnici iz rastavljačke grane nude plaćanje na rate, kreditiranje, kao i šeme u kojima njihova usluga košta nešto više od standardne cene ali se zato veći deo svote isplaćuje samo u slučaju uspeha operacije, kao nagrada za dobro obavljen posao.
Kada je posao dobro obavljen
Tu se, međutim, javlja po njih bolno pitanje definicije uspeha.
Naime, te dovitljive delatnike sve raznovrsnijeg i moralno sve upitnijeg uslužnog sektora u Japanu mori problem neutešnih mušterija koje ne žele da im plate uprkos tome što su oni pošteno odradili svoj (prljavi) posao, ili zbog toga što se rastavljeni par pomirio ili zbog toga što osoba koja je bila primarna meta nakon razlaza sa dotadašnjim partnerom nije htela da stupi u vezu sa naručiocem operacije.
Kao seme razdora između rastavljača i njihovih klijenata nameće se i pitanje dokaza da je operacija razdvajanja uspela u slučajevima kada njen naručilac nije dovoljno blizak sa metom da bi od nje direktno saznao o raskidu, ili kad ciljani partneri žive na većoj udaljenosti jedan od drugog pa nije moguće pouzdano utvrditi da li je veza okončana ili još uvek traje, odnosno, da li je to što se ne sastaju rezultat akcije rastavljača ili prosto fizičke razdaljine.
Rastavljači, u nastojanju da sebe zaštite ali pri tom i ne oteraju potencijalne mušterije, ovim problemima prilaze tako što nude i usluge praćenja i nadgledanja situacije nakon razlaza ciljnog para, kao i, ako se ukaže potreba, intervencije u svrhu sprečavanja pomirenja.
Da bi ublažili nedoumice mušterija u vezi odnosa cene i efikasnosti usluga koje pružaju, oni su takođe uveli i dva platna razreda kada je u pitanju nagrada za njihov dobar rad: manji "honorar za uspeh", koji se naplaćuje za privremeno postignuće u cepanju veze, i veći "honorar za potpuni uspeh", koji traže u slučajevima kada je veza trajno i bespovratno uništena, za šta je kriterijum najčešće zvanični razvod braka.
Plodno tle za rastavljače
Termin "rastavljač" prvi put se proširio početkom 2001. godine kada je na televiziji Njihon u kasnom večernjem terminu prikazana kratka i slabo zapažena serija pod tim naslovom, koja je govorila o neobičnom radu sumnjive ali simpatične detektivske agencije koja za velike sume novca rešava intimne probleme u odnosima sa suprotnim polom.
U dalekoistočnoj carevini danas radi bar dvadesetak firmi koje su specijalizovane za tu vrstu delatnosti i operišu u sivoj zoni koja se proteže sa obe strane tanke linije koja deli zakonito i nezakonito.
Ipak, puno običnih japanskih građana ne zna za profesiju rastavljača i na njeno pominjanje reaguju s iznenađenjem, pa i zgražavanjem, mada ima i onih koji smatraju da njihova delatnost, u delu u kojem se odnosi na zaštitu žena od nasilnih muškaraca koji ne žele da usliše molbu o raskidu veze, može biti korisna.
Postojanje tih organizacija govori o domišljatosti sloja ljudi koji koketiraju s kriminalom i pri tome, koristeći uglađen rečnik, pažljivo uređene veb sajtove i ugovorne obrasce, održavaju fasadu pristojnosti i legalnosti.
Ono, takođe, možda ukazuje i na sebični, materijalistički karakter savremenog, konzumerskog i merkatilnog društva u kojem razmaženi i otuđeni pojedinci priželjkuju da u svemu prođu lako, uključujući tu i važne međuljudske odnose u koje je potrebno ulagati puno vremena i truda – društvo u kojem se rešenje sopstvenih problema, među kojima i onih najdublje lične prirode, nastoji preneti na druge, a tuđa naklonost i ljubav pokušavaju kupiti novcem.
Iako se korišćenje rastavljača u Japanu uglavnom osuđuje kao izraz lične sebičnosti i beskrupuloznosti koji su strani tradicionalnom kolektivističkom duhu koji naglašava obzir i razumevanje za druge, ponuda tih profesionalaca sumnjivog morala na neki način ima plodno kulturno tlo u toj zemlji – u japanskoj kulturi postoji snažan edukativni obrazac koji uči da je nezrelo i sramotno svoje intimne probleme deliti sa kolegama i prijateljima, pa i sa porodicom, te da je tražiti usluge i pomoć u toj sferi nedolično, jer to predstavlja sebično nametanje sopstvenog tereta drugima.
Zato mnogi Japanci radije trpe neprijatnu situaciju, a neki i osećaju da je psihički lakše unajmiti nekoga ko nije izravno umešan u njihov život da im pomogne, nego tražiti od svojih prijatelja i rođaka da intervenišu za njih.
Pogledaj vesti o: Japan
.jpg)
