Izvor: B92, 17.Dec.1999, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pregled stampe
"Reporter" Banja Luka
pise: Slavisa Lekic
"Reporter" u Kosovskoj Mitrovici
Ibarski zid
Gotovo cela Mitrovica pretvorena je u jedan veliki kafic. Toliko ih ima. I svi su krcati vec od ranih jutarnjih sati. Izmedju njih, na panoima ali i zgradama, bezbroj umrlica. Grafiti, ukljucujuci i neizbezni: "Srbija do Tokija".
Svaki odlazak, rekao je pametan >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << neko, neumitno podrazumeva i povratak. Znao sam to i znao sam da cu se kad-tad vratiti u Kosovsku Mitrovicu, ali tada, pre 25 godina, ne bih se bas mogao zakleti da sam znao da cu se vratiti ne bi li ispisivao pricu o nesreci svog rodnog grada i gradu svog decastva.
Sta sam jos znao?
Znao sam, recimo, da je Kosovska Mitrovica (Mitrovic e Kosoves) jedan od vecih gradova SFRJ, drugi grad po velicini na Kosovu, jedan od najvecih industrijskih centara.
I znao sam da je u Srbiji.
Danas znam samo da je Mitrovica grad s kakvom-takvom prosloscu, neveselom sadasnjoscu i neizvesnom buducnoscu.
I znam da nije u Srbiji.
Vec u Rudnici, mestu u neposrednoj blizini administrativne granice Srbije i Kosova, izmedju Raske i Leska, coveku postaje jasno kako je Kosovo ruzan dokaz da se sirenje po pravilu zavrsava suzavanjem.
Policajac, jugoslovenski, srbijanski, raski, ne znam ali svakako "nas", ulazi u prepun autobus i prstom proziva:
"Ti, ti i ti, licne karte."
Jedan od prozvanih sam i ja. Umesto par puta dobro "iskuvane" licne karte, vadim pasos.
"Ne moze se s pasosem na Kosovo, gospodine. Na Kosovu vaze nase licne karte. Kosovo je Srbija" - prevrce policajac pasos u rukama.
Pokusavam da objasnim, vadim pres legitimaciju, pominjem ono "za svaki slucaj".
"Ti mene zajebavas?! 'Oces li sad da te vratim u Srbiju?!" - prica i stavlja pasos u nekakav rokovnik.
Onda shvata sta je upravo izvalio, jede me ocima i ipak vraca pasos.
"Srecno" - govori vozacu dok iskace iz vozila u pokretu.
"Srecno" - kaze i KFOR-ovac samo nekoliko kilometara dalje. Njihov punkt, sa svih strana okruzen vrecama sa peskom, "uvodi" me u neku novu drzavu. Sa tenkova i bornih kola, ciji su mitraljezi upereni ka Rudnici, mrke face mladih momaka u stranim uniformama. Gore iznad punkta dodatno obezbedjenje. Tri cevi uperene ka Rudnici, samo jedna ka Lesku.
Tu prestaje Srbija i pocinje Kosovo.
Delije' i grobari': Do Mitrovice vodi los, izlokvan put, sa malo asfalta izmedju brojnih rupa. Nebo je tesko, sivo i u stalnom pokretu. Sa strane braonkaste stene. Po obroncima prljavi ostaci snega.
Onda Zvecan i famozni "Trepcin" dimnjak koji para nebo. Sa desne strane na ulazu u Mitrovicu - muslimansko groblje. Srpsko je u juznom delu grada. Tamo je i centralna autobuska stanica ali autobusi sad voznje zavrsavaju na platou kod "Poleta". To je "centar" srpske Kosovske Mitrovice.
Posle povlacenja jugoslovenske vojske i policije, ulaska KFOR-ovaca i nekoliko dana "kontrolisanog suzivota", Mitrovica je podeljena na dva "grada". Juzni deo pripao je Albancima a severni deo Srbima, manjem broju Albanaca, Romima, Turcima... Da, i Egipcanima.
"To ti dodje da smo mi 'delije' a oni 'grobari'" - tesi se jedan od Srba.
Fizicku granicu pravi reka Ibar, tacnije mostovi na njemu. Jedan u samom centru grada, drugi koji vodi ka zeleznickoj stanici i stari zeleznicki most.
Ibar je kao i uvek prljav i plitak, mostovi su "obogaceni" kolutovima bodljikave zice, kontrolnim punktovima, francuskim vojnicima i tenkovima nepoznatog proizvodjaca.
"Ja ne priznajem podelu grada na juzni i severni" - kaze Anri Pose, francuski brigadni general, komandant severnog sektora.
"Pa, neka dodju na kafu da vidimo kako ce se provesti" - uzvraca Srbin iz Zvecana koji je od Mitrovice udaljen svega par kilometara.
Bas tog dana kad se general Pose hvalisao bezbednosnom situacijom u severnom sektoru, preko mosta u srpski deo presao je stariji Albanac. Nije zakoracio ni pedesetak metara kad su se ka njemu stustila tri klinca od kojih 14-15 godina: bombardovanje u glavu, serija udaraca nogama u telo na prljavom asfaltu i francuski vojnici su samo mogli da odvuku gotovo bezivotno telo.
"To nisu bili 'momci s mosta'" - saznajem kasnije - "to je neko na licnu inicijativu."
Kafici i umrlice: Jedan beogradski fotoreporter proveo je svega dva dana u Mitrovici, u severnom delu, a onda se demonstrativno vratio:
"Nema leseva, nema barikada, nema ulicnih borbi: mogu samo da slikam pse i blato" - rekao je.
"A ako slucajno i podignem aparat, ovi 'momci s mosta' hoce glavu da mi odsarafe" - dodao je i zapalio prvim autobusom.
Mitrovica je, kao sto je oduvek bila, uostalom, i danas jako prljav grad. Ovako "skracen", severni deo izgleda jos tuznije. Centralnom ulicom, koja nije duza od pola kilometra, patroliraju KFOR-ovi dzipovi, BOV-ovi, tenkovi. Na trotoaru pretrpanom raznim vrstama tezgi i kioska setaju se besposleni ljudi. Izmedju njihovih nogu vrzmaju se psi.
Gotovo cela Mitrovica pretvorena je u jedan veliki kafic. Toliko ih ima. I svi su krcati vec od ranih jutarnjih sati.
Izmedju njih, na panoima ali i zgradama, bezbroj umrlica. Grafiti, ukljucujuci i neizbezni: "Srbija do Tokija". U izlozima radnji oglasi: "Prodajem masinu za pranje vesa" ili "Nov, nekorisceni bojler."
Sto zbog porekla sto zbog drugih okolnosti ti uredjaji su izuzetno jeftini.
Vec danima severni deo grada vodu dobija na kasicicu. Vodovod drze Albanci. I struje ima tu i tamo. I o struji brinu Albanci. Telefoni su iskljuceni. Posta je u albanskim rukama.
"Sta, more, da im placam. Ja Siptarima da placam telefon?! Zove me ova iz poste i kaze mi, govori ko i mi: 'Ovde PTK, vi niste platili telefon i upozorovamo vas...!' 'Koji, bre, PTK?', pitam. 'Posta i Telefon Kosova', kaze. 'More, nosite se i ti i PTK u..."
U juznom delu je i najveci deo mitrovacke industrije. I Dom kulture. Onda Sportski centar, Jugobanka, autobuska i zeleznicka stanica, gradska pijaca, veliki hotel "Adriatik"...
Sa Brda, desno od mosta koji vodi u centar, vidi se taj deo Mitrovice. Video sam, eto, i "taj grad". Nije neobicno, naravno, videti grad ali ja sam video nekada moj deo grada. Kao staru drocu koja se seca svoje prve ljubavi pritiska me more sitnih uspomena koje me vracaju u doba kad sam isao u gimnaziju "Silvira Tomazini", burek kupovao preko puta bioskopa, cufte pored mosta, a navece, na korzo, prelazio u "severni deo".
Stanovao sam u zgradi, s leve strane juznog dela grada, tik ispod mosta. Danas u toj sivoj zgradurini koju smo, ne znam zasto, zvali "Plavi soliter", nema ni jedne srpske porodice. Kao sto u albanskom delu grada nema Srba.
U srpskom, pogotovo u Bosnjackoj mahali, Mikro naselju ali i drugim delovima grada, zivi oko 2.000 Albanaca. Muskarci, uglavnom, ne izlaze iz kuca. Izuzev Kaplana Barutija, prvog coveka mitrovackog suda, koji stanuje u svojoj kuci u Zvecanu i svaki dan, bez pratnje, autom dolazi na posao.
Dobar glas: Srbi ne mogu preko mosta. Albanci, tacnije Albanke i mala deca, mogu. Provere su rigorozne a Francuzi pretresaju i devojke. Nadgledam pretresanje i ledene face Francuza koji ne pokazuju emocije.
Posle treceg virkanja preko mosta, vracam se pored "Krasa", ulicom koja vodi ka Gradskoj bolnici. Sa leve i desne strane dobijam pratnju. Dva mladica, u plavim jaknama, hvataju ritam mojih koraka. Stajem.
"Je l' setas, momak" - pita jedan od njih.
Ne znam sta da odgovorim.
"Cujes li ti, pitam te je l' setas?"
Konacno mi dopire do mozga sta zele i "po beogradski" na kom bi zavideli i sadasnji klinci brzo prevaljujem preko usta:
"Setam, obilazim malo grad, ja sam odavde ali sam davno otisao i sad, eto, dosao sam da...!"
Nisam zavrsio. Nije ni pogledao u pres legitimaciju.
"Nista, nista, samo da ti cujem glas" - prijateljski me je tapnuo po ramenu i vratio se u rikverc.
Nisam Albanac ili Siptar, kako hocete, i "momci s mosta" se vracaju na svoju staru duznost.
"Momci s mosta" nisu nikakva paravojna formacija. Ili bilo sta nalik beogradskim "braniocima mostova". Rec je, prosto, o kosovsko-mitrovackim mladicima koji u svakom trenutku nadgledaju mostove. U slucaju organizovanog okupljanja Albanaca, s one strane mostova, oni predstavljaju prvu "zivu barikadu" koja bi sprecila upad u severni deo grada. Opremljeni su i motorolama, tako da se u kriticnim situacijama, zahvaljujuci dobrom sistemu veza, u roku od pet minuta ispred mosta okupi i do hiljadu Srba. Oni su uglavnom mladji od 30 godina, a za svoja dezurstva primaju simbolicnu naknadu koju dobrovoljno izdvajaju mitrovacki (ali i ne samo oni) maloprivrednici.
Da li iza njih stoje Srpsko nacionalno vece i Oliver Ivanovic, predsednik SNV-a?
"Pa, dobro, sta Oliver... Oliver je kralj ali pusti Olivera!"
A ko je izabrao Olivera?
"Pa ni kraljica Engleske nije izabrana na neposrednim izborima."
Raspravljam sa poznanikom koliko je tim momcima um pogodjen zarazom mrznje.
"Nije to mrznja, to je borba za opstanak. Ako Siptari u vecem broju krenu u nas deo grada, pade i Leposavici Lesak, stigose oni do Raske" - kaze.
Momci s mosta: Bilo je dana kad su gotovo svi muskarci u Mitrovici, koji su mogli da hodaju, bili "momci s mosta". Jednostavno, Albanci nece i ne zele da se pomire da su izgubili severni deo grada i bilo je u par navrata organizovanih pokusaja masovnog ulaska u srpski deo Mitrovice. Kako nisu mogli preko mosta, pokusali su preko Ibra, koji i malo dete moze pregaziti. Docekalo ih je "bombardovanje" kamenicama.
"Za petnaest minuta, s nase strane mosta bilo je, cini mi se, sve sto je tada zivelo u Mitrovici. Zene su cekicima lomile i usitnjavale betonske blokove, deca u serpama donosila do mosta, a mi, dzepova punih kamenjem, odbijali napade. Ali, oni su ti ko ose. To je ludo, to samo juri napred. Na njih ide kisa kamenja, veruj mi, Ibar se ne vidi od kamenja koje leti na njih, ali oni uporno stigli skoro do nas..." - prica jedan od "momaka s mosta."
A onda, onda je Ibrom naisao malo veci talas, tako da su Albanci morali da se povuku. Brana "Gazivode" u srbijanskim je rukama a prvom talasu ispustene vode, od jezera do mosta u Mitrovici, treba ravno 45 minuta.
Srbi su bili moralni pobednici. "Kurcili smo se ko da smo odbranili celo Kosovo."
Za albanski praznik Dan zastave, tridesetak "momaka s mosta" prosto je raznelo dva francuska kordona, u trku su presli most, a Albanci, iako u daleko vecem broju, dali su se u panican beg. Srbi su ih jurili sve do zgrade Jugobanke a onda se tu zaustavili i "mirno demolirali okolne kioske". Zatim su se, u pratnji KFOR-ovaca, mirno, kao iz lova, vratili na svoju teritoriju.
Mnogi sagovornici "Reportera" tvrde da su, pogotovo Francuzi, u pocetku imali jasnu nameru da batinom prevaspitaju Srbe.
Zajeban eho: Albanci su jednom, ipak, presli most. Uz dozvolu srpske strane i zastrasujucu pratnju KFOR-ovih vojnika sa repetiranim puskama uperenim u Srbe koji su napravili spalir duz celog trotoara. Sa dva podignuta prsta, uz pesmu i skandiranje Albanci su se prosetali do centra a onda se mostom koji vodi ka zeleznickoj vratili u svoj deo grada. Praceni brojnim provokacijama, naravno i sami provocirajuci.
"Ide jedan debeli na celu kolone i pokazuje prstom na nekog sa trotoara, a onda prstom prevlaci preko vrata. Tako na svaka dva metra. Kao, zaklace on sve. Mi se 'vatamo za ono izmedju nogu, umiremo od smeha, dobacujemo... Neko, iz zezanja, zove vlasnika butika iz kolone i pokazuje mu glanc nove patike; drugi zove vlasnika kafica da svrati u kafic 'kao da je njegov', treci saopstava nekom da mu se meso u zamrzivacu pokvarilo...!"
Besni zbog svega toga, Albanci su sledeci put bili bolje organizovani. Nekoliko hiljada njih krenulo je sto mostom sto gazeci Ibar. Probili su francuski kordon ali su ih gore cekali "momci s mosta". Gazeci preko Ibra, uz snaznu podrsku "prangija" (neka vrsta pracke, ali efikasnije pracke) stigli su skoro do "srpske obale". Tu je tek nastao haos.
"Nijedan nas momak nije prosao a da nije dobio kamen u glavu ili grudi. To je bilo ludilo. A onda me jedan francuski vojnik pita: 'A sto vi njih gadjate samo kamenjem?!' Je l' tako, kazem ja sam sebi. Dooooobro!"
Posle serije eksplozija, bezbroj razbijenih glava, na jednoj i na drugoj strani ali i pretucenih francuskih vojnika, rat je privremeno obustavljen. Tacan broj povredjenih i ranjenih ni do danas nije utvrdjen. "Zarobljene" su dve albanske zastave.
Prica kasnije francuski vojnik:
"Cudna stvar. Mi bacis pet bombi da uplasis, kad cujes osam puta bum-bum. Cudna stvar, aaaa?!"
"Cudno, cudno" - klima glavom Srbin i narucuje turu - "bice da je odjek ovde zajeban."
"Bice odjek" - gleda Francuz ispod oka.
"Odjek, kazem, eho je ovde zajeban. 'Ajde ziveli!"
Dobar deo KFOR-ovaca (8.000 stranih vojnika je razmesteno u severnom sektoru koji pored Mitrovice cine i Zubin Potok, Zvecan, Leposavic, Srbica i Vucitrn) sada sasvim drugacije gleda na Srbe.
Lista popularnosti: Mnogi sagovornici "Reportera" tvrde da su, pogotovo Francuzi, u pocetku imali jasnu nameru da batinom prevaspitaju Srbe.
"Ja sam Srbin, znaci ja sam zlocinac. Ali njima je u glavi to odzvanjalo jos magicnije: on je zlocinac, znaci sigurno je Srbin."
Bili su kao tigrovi koji su namirisali krv, ali sad su, tvrde ovde, "pripitomljeni".
Pre neki dan, u klubu "Sfension" (Zvecan), jedan Francuz je ridao: uskoro se njegova postava smenjuje sa onom koja kontrolise juzni, albanski deo grada, i on ne zeli da ide tamo.
"Sta ja hocu tamo!? Tamo nema Srbi. Samo Siptar. Sta ja radim sa Siptar" - pitao se zalivajuci tugu vinom.
A jedan drugi francuski vojnik pita:
"Zasto vi ne date most? Iz interesa, normalno?"
"Ne nego iz uverenja!"
"Hm, a kakav je to jebeni interes?"
Ili, treba uslikati most, simbol pobede ili poraza, kako se uzme i kako za koga. "Momci s mosta" ne prave probleme fotoreporteru "Reportera" ali problem su Francuzi. Rasprava traje dvadeset minuta. Grupa Francuza koja nas okruzuje sve je veca i veca. Samo jedan od njih natuca engleski. Razmene poruka motorolom. I pitanje koje smo nacionalnosti.
"O.K." - dozvoljava major, ocito na svoju ruku.
"Mersi boku" - setio sam se svega sto znam od francuskog i dugo mahao odlazeci od mosta po obavljenom poslu.
Komunikacija je, dakle, uspostavljena. Srbi KFOR prihvataju kao nuzno zlo, vojska Srbe kao normalne ljude. Mitrovcani najvise hvale italijanske karabinjere, zatim slede Francuzi, Belgijanci ... i tek na kraju Danci.
Danci su nedavno blokirali put koji iz Zvecana vodi u Mitrovicu, tako da Srbi iz Leposavica nisu mogli da stignu na miting na mostu i krenulo se u proboj. Doslo je do muskog okrsaja, a trojica Danaca su u okrsajima sa Srbima izvukli deblji kraj. Cak su im oduzete tri puske, stitovi i slemovi. Puske su, posle silnih pregovora, kasnije vracene, a u znak zahvalnosti zbog tog cina momci, ucesnici u tuci, mogli su da zadrze ostatak opreme kao suvenire. Od tog dana Srbi i Danci se uvazavaju.
.jpg)
