Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 06.Sep.2016, 15:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poslednje morske sirene u Japanu
"Provela sam u moru ceo život i, bez obzira na to koliko je toplo, još uvek u kostima osećam hladnoću", počinje svoju priču Kimijo Hajaši.
Pre mnogo godina, nazvali su ih ama – "žene mora", ali ih na ostrvu Okinava zovu još uminču, a na poluostrvu Izu kaito.
Neustrašive su i odlučne u negovanju tradicije. Uranjaju u hladno more tragajući za školjkama i izranjaju ponosne na svoj "ulov" – školjke, morske trave, jastoge, hobotnice, morske ježeve i ponekad >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << čak bisere.
Kimijo Hajaši ističe da uživa u trenucima kada se, posle ronjenja, sklupča pored vatre, dok se u vazduhu oseća miris morske soli.
Ona je jedna od malobrojnih preostalih japanskih "žena mora", a ovu tradiciju nastavlja i njena sestričina Tomomi Nakaniši – i tvrdoglave su u nameri da je očuvaju.
Region Ise-šima u prefekturi Mije poznat je po ženama koje rone u potrazi za školjkama, a najstariji zapisi o amama potiču iz VIII veka. One su opisane u "Zbirci deset hiljada listova", najstarijoj pronađenoj zbirci japanske poezije.
Međutim, po legendi, "žene mora" rone već 2.000 godina. Po nekim legendama, čak i milenijum duže.
Kimijo Hajaši ima već 61 godinu. Još uvek se seća kako je u detinjstvu posmatrala žene, među njima svoju majku i baku, kako se spremaju za ronjenje.
Svakog svitanja su – neke od njih nagih grudi, odevene samo u fundoshi (parče tkanine oko kukova) i s bandanom oko glave – mahale Kimijo i nestajale ispod talasa. Tek kada je napunila 16 godina, ona im se pridružila.
Međutim, danas ih je sve manje. Broj "žena mora" trenutno iznosi dve hiljade, što je za osam hiljada manje nego u danima nakon Drugog svetskog rata. Kimijina i Tomomine ćerke neće nastaviti ovu tradiciju, a prosek godina žena koje se često nazivaju poslednjim japanskim morskim sirenama iznosi 65 godina.
Zato se javilo pitanje: hoće li tradicija opstati?
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
