Izvor: Politika, 11.Jun.2011, 23:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Otmeni mir Kjota
Tradicija gejši i dalje izuzetno važna u životu drevne prestonice Japana
Specijalno za „Politiku”
Kjoto – Drevna prestonica Japana mesto je mira, vekovima negovanih kanona lepote i vrhunske tradicionalne kuhinje. Ipak, pri prvom susretu Kjoto će vam pokazati sasvim drugačije lice.
Pri izlasku iz voza, kojim će ogromna većina posetilaca stići do Kjota, dočekaće vas futuristički savremeno zdanje stanice Kjoto, koja je i za japanske >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << standarde posebna po svojoj lepoti, udobnosti i mnogim drugim namenama. Zgrada je remek-delo moderne arhitekture i graditeljske veštine, zbog čega su neki kritičari isticali da takva stanica i nije najbolje rešenje za čuvara tradicije, kakav je Kjoto.
Grad je smešten u zapadnom delu državne teritorije, u oblasti Kansai, i sa nešto manje od milion i po stanovnika sedmi je po veličini japanski grad. U poređenju sa užurbanim Tokijom, Kjoto je daleko mirniji, prefinjeniji i prijatniji za život, pa i za boravak turista.
Ušuškan u prijemčivom miru stoletnih vrtova više od stotinu budističkih hramova, šintoističkih svetilišta i stare Carske palate, čini se nepomućeno zadovoljan što uspešno obavlja zadatak čuvara tradicije i ogromnog kulturnog blaga Japana, čija je prestonica bio više od hiljadu godina. Kjoto, sve do 1868. godine prestoni grad – kada Edo, odnosno Tokio, preuzima ovu ulogu od njega – srećom, spada u malobrojne japanske gradove koji nisu oštećeni bombardovanjem tokom Drugog svetskog rata, tako da je u njemu smešteno nepatvoreno i autentično nasleđe i na njemu izrasla tradicija.
Ova tradicija se ogleda i u prostornoj arhitekturi, oličenoj u brojnim fascinantnim, brižljivo negovanim vrtovima, budističkim hramovima, šintoističkim svetilištima, brojnim restoranima koji nude vrhunsku hranu, tradiciji gejši, odnosno geiko-san (dete umetnosti) i posebno, maiko-san, kako ih ovde zovu, koje neguju tradicionalnu muziku, klasičan japanski ples, glumu, vrhunsku veštinu prijatnog razgovora i kako se veruje, donose sreću svakome ko ih sretne.
Geiko i maiko-san imaju i posebnu ulogu u proslavi sezonskih praznika četiri kvarta Kjota u kome i žive i rade, poput čuvenog Gion Macuri, a njihovi redovni proletnji i jesenji umetnički nastupi bitan su deo kulturne i turističke ponude četvrti Giona, Pontočo, Mijagava i Kamišiči.
Osim dva velika sezonska nastupa, geiko-san i maiko-san se mogu sresti na privatnim i poslovnim večerama koje se organizuju u posebnim čajdžinicama, restoranima i čuvenim riokanima (tradicionalnim gostionicama), što je skupa privilegija.
Koliko je institucija maiko i geiko-san važna za negovanje identiteta Kjota i njegovu jedinstvenu ponudu domaćim i stranim ljubiteljima tradicionalnih veština i umetnosti, govori i podatak da njihovo zdravstveno i socijalno osiguranje plaća grad Kjoto, kao i činjenica da rešenja njihovih radnih prava i učešća u saobraćaju predstavljaju odstupanje od postojećeg radnog zakonodavstva i onog koje se odnosi na saobraćajnu bezbednost.
Ovo nam je ispričala gospođa koja upravlja jednom geiko kućom u kvartu Kamišiči, dok smo ispijali čaj sa neopisivo ljupkom sedamnaestogodišnjom maiko. Ovu retku privilegiju upriličio je za nas prijatelj, sa željom da sa nama podeli deo kulturnog identiteta Kjota i svoje zemlje.
Sama maiko nam je objasnila da je još kao mala devojčica sanjala da postane geiko-san, te da su joj se roditelji saglasili, i u šesnaestoj godini je poslali u jednu od kuća na petogodišnju obuku, kroz koju prolaze sve maiko pre no što u dvadeset prvoj godini postanu geiko.
Vreme uglavnom provodi učeći da svira, peva, pleše, šminka se na odgovarajući način, oblači tradicionalni kimono, namešta frizuru, pomaže u svim delatnostima ostalim geiko-san, učeći tako zanat, koji datira iz sedamnaestog veka, dobijajući danas ove oblike i sadržaje.
Jedan od znakova maiko, koji je na prvi pogled odvaja od geiko i simbol je njenog statusa, jeste da je samo njena gornja usna obojena jarkocrvenim karminom, a karakteristična frizura, ukrašena posebnim češljem. Za rastanak sam dobila na poklon njenu vizitkartu, ispisanu na tradicionalan način, na posebnom uskom svilenom papiru, za koju kažu da donosi sreću i blagostanje.
Uživali smo u lokalnoj hrani u nekoliko od gotovo bezbrojnih malih, porodičnih restorana, skromnih po izgledu i veličini, čiju ponudu čine jednostavni obroci od povrća, ribe, riže, rezanaca od različitih vrsta žitarica, tofu sira, jube (najkvalitetniji deo tofu sira, uslovno rečeno – kajmak od tofua), morskih algi, hobotnica i drugih plodova mora.
Budistički hramovi i šintoistička svetilišta sa svojim impresivnim građevinama i očaravajuće lepim vrtovima neprebrojni su dragulji u riznici Kjota. Verujemo da je moguće čitavog života svakoga dana otkriti po jedan od njih, a da opet to ne bude dovoljno da bismo upoznali Kjoto.
Ovog puta imali smo sreću da prisustvujemo proslavi drevnog šintoističkog praznika Aoi Macuri, čija se centralna proslava održava 15. maja u svetilištu Šimogamo. Od šestog veka ovaj praznik predstavlja složenu ceremoniju molitve cara bogovima kako bi narod i zemlju poštedeli elementarnih nepogoda i omogućili dobar rod. Posle verskog obreda, unutrašnja kapija hrama je otvorena i dozvoljen je ulaz brojnim posetiocima, a proslava nastavljena izvođenjem predstave tradicionalnog komičnog pozorišta, kiogen, u kojoj je učestvovao i naš više puta pominjani domaćin, ovog puta kao prilično uspešan glumac amater.
Dragana Mitrović
objavljeno: 12.06.2011
