Izvor: Večernje novosti, 31.Dec.2018, 21:14   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Novosti u Tokiju: Svega ima, osim đubreta

Reporter Novosti u Tokiju, gradu budućnosti, čistoće, raskoši i neverovatne ljubaznosti. Pušenje zabranjeno i na ulici. Čak i kada je gužva u saobraćaju niko nikome ne trubi POSLE više od 11 sati leta od Minhena gotovo da je sigurno da slećete na drugu planetu. Spoj drevne civilizacije i modernog sveta sudara se već na aerodromu, posle 9.400 kilometara. Ipak, ono što ostavlja najveći utisak, već na prvi pogled, jeste neverovatna ljubaznost i poštovanje koje Japanci >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << imaju. Tokio, već iz aviona deluje kao paralelni univerzum svega poznatog. Bar za Evropu. Od aerodroma do hotela voze šatl autobusi. Karta se kupuje na aerodromu i daje kontroloru koji se nalazi ispred svake stanice, gde staje ovaj autobus. Već tu počinje da se primećuju kulturnke razlike. A, ima ih milion. Svaki put kada kontrolor uđe u autobus da razmeni karte sa vozačem, pokloni se putnicima, vozaču, ali i autobusu pre nego što napusti stanicu. Sve se nekako ovde radi uz širok osmeh i dubok naklon. Čini se da su tako rođeni, ali, kažu da je ključ u vaspitanju i obrazovanju. Tokio. Grad svetlosti, nekada je bio malo ribarsko selo Edo, koji je već početkom 18. veka imao - više od milion stanovnika! Ovaj megalopolis, centar života Japana, dva puta je bio razrušen, što u ratu, što u zemljotresu. Svaki put se kao feniks podigao iz mrtvih. Definitvno, jači i sjajniji. Zajedno sa okolnim naseljenim prefekturama Tokio je pretvoren u najnaseljenije mesto na planeti. Ta gužva, u tolikom redu i poštovanju pravila, teško može biti primećena. Ako krenemo od saobraćaja, gde u centru grada ima i po četiri - pet traka u jednom pravcu, gužve u špicu dana su više nego podnošljive. Čak i kada se čeka, a to je zanemarljivo, niko, ali niko, ne trubi. Sirenu, čini se, ne koriste nikada. Jedino što "zavija" usred grada jesu vatrogasna kola i hitna pomoć. Uz to, kao da nije dovoljno to što kad oni prolaze, put postaje čist kao pista, Japanci na mikrofonu mole vozače da se pomere sa puta. Neverovatna je i scena saobraćajnica koje prolaze kroz same poslovne i stambene zgrade. Čak i kroz hotele. I to u visini nekog drugog ili trećeg sprata. Iz te perspektive, "leteći" automobili već postoje. Centar Tokija, gotovo da ne postoji. Barem ne jedan. Svaki distrikt je za sebe priča. I svaki deo ima svoj centar. Neki od najatraktivnijih distrikata svakako su Ginza, koja dišu svim svetskim luksuzom. Ovde se mogu sresti toliko lepi i sređeni Japanci, koji na sebi nose garderobu najprestižnijih modnih brendova. Sve šljašti od reklama i radnji kuća poput "Diora", "Iva sen Lorana", "Luja Vitona", "Šisejdoa", "Gučija", "Šanela"... Ovo je i jedan od najskupljih distrikata u Tokiju. Verovatno i u čitavom Japanu. Kažu da kvadrat ovde može da košta i do milion dolara! Ništa manje poznatiji, ali ne toliko luksuzni distrikti su Šinđuku, Šibuja, Asakusa ili Šinagava. U Šibuji se nalazi čuveni prelaz iz mnogih filmova. Neverovatno je kada nekoliko stotina ljudi, nekada i više od hiljadu, u istom momentu prelazi čuvenu raskrsnicu u Šibuji. Niko, ali bukvalno niko, u tom metežu se i ne dodirne! Ili bar tako izgleda. Kao da su naučili da plešu između dva semafora.PROČITAJTE JOŠ - Srpski ambasador obučen kao samuraj na festivalu Osnovno prevozno sredstvo u Tokiju jeste metro. Savršeno organizovan, uređen, obeležen na japanskom i engleskom jeziku, i ono što je već davno poznato, tačan u minut. Tačnije u sekund! Cena karte za jednu vožnju, u zavisnosti od relacije iznosi od 100 do nekih 500 dinara. Japanci metro maksimalno koriste, pa su nam lokalni vodiči ispričali da samo kroz stanicu Šinjuku, dnevno može da prođe i nekoliko miliona ljudi. Smeštaj u Tokiju ne mora biti papren. Preko interneta hoteli se mogu rezervisati i za nekih 40 evra za noć. Ima i skupljih, naravno. Sve je više stanova koji se izdaju. Ipak, hotelske sobe i japanski stanovi i te kako se razlikuju od evropskih standarda. Hotelske sobe su male, a stanovi daleko od prostranih. Ipak, sve je više nego pristojno, a ono što fascinira, jesu kupatila i ve-ce šolje. Nauka. Daska na ve-ce šoljama često se podiže sama, po potrebi ona je i bide, iz njih dopire zvuk žubora potoka, a daska na kojoj se sedi, a sedi se obavezno, svuda, greje se. Na samoj ve-ce šolji nalazi se desetak različitih dugmića. Često na japanskom, pa je i upotreba malo komplikovana. Pored parka Šiba, podignuta je čuvena kula Tokija, crvena čelična konstrukcija, visoka 333 metara. Odatle pogled puca na čitav grad, koji živi, a to se najbolje vidi, noću. A ono što se još vidi jeste da nema nigde smeća! Ni smeća, ni kanta za smeće. Svaki otpad se nosi sa sobom, baca se u kante koje su u kućama ili u hotelu, a tačno se zna, kada se one iznose napolje. Sve je to daleko od očiju ljudi, ali i turista. Nema smeća, nema pušenja na ulici, osim u prostorijama koje su za to namenjene, jer niko nema pravo da zagađuje vazduh drugome. PROČITAJTE JOŠ - Vlasti Japana plaćaju 700 evra mesečno svima koji žele da žive na ovim ostrvima! Suprotno modernom Tokiju, leži tradicionalni deo grada. U delu Asakusa, leži Senso-đi, budistički hram. Put do glavne zgrade vodi ulicom Nakamise dori, koja je nakrcana radnjama sa tradicionalnom japanskom hranom, garderobom i suvenirima. Nakrcana je i turistima. Prestonica Japana, sada se sprema za jedan od najvećih sportskih događaja. Olimpijske igre, koje će se održati u Tokiju 2020. godine, uveliko su na noge podigle sve zvaničnike. Svi se spremaju. Dok se stadioni grade, rekonstruišu, stanovnici se pripremaju za veliki broj turista koji se očekuje u tom periodu. Najteže im pada komunikacija i engleski jezik. Sa time se najviše bore, a od njih se očekuje, da po prirodi budu više nego dobri domaćini. Tokio je nemoguće upoznati za nekoliko dana. Možda i za čitav život. Ali je sigurno da ovaj neverovatan narod ostavlja takav utisak, definitivno vredan prelaska s jednog kraja sveta, na drugi! PROČITAJTE JOŠ - Restoran u Tokiju služi nešto bizarno, a ljudi čekali u redu da to probaju DECA SLUŽE DECU NIŠTA više nije ostavilo toliki utisak kao đaci osnovne škole "Kujobaši Cukiji". Škole uče decu sve. A, ono što je možda i najbitnije, jeste kako da budu vredni i ljubazni. Tako, za vreme ručka, deo učenika u razredu je dežurno, pa postavlja i služi drugu decu. Posle obroka, svi skupljaju tanjire, a onda, sledi odmor i druženje. Posle nekih 15 minuta, mali Japanci, počinju da sređuju svoju učionicu. Stariji drugari dolaze da im pomognu, uzimaju metlu i krpu u ruke i sledi spremanje. Nema neću, ne mogu i ono što je najbitnije, nema roditeljske brige oko toga da nisu decu poslali u školu da bi bili čistači i kuvari. Deca, u okviru obaveznog nastavnog programa, imaju i časove kada obilaze, najgrublje rečeno, gradski vodovod i kanalizaciju, gde se nalazi i muzej "rejnbol". Oni moraju da znaju kako takve stvari funkcionišu, šta se dešava sa otpadom koji se baca u kanalizaciju. Inače, prečnik kanalizacionih cevi u Tokiju, može da bude i do 30 metara. Koliko je sistem obrazovanja u Japanu na visoko nivou, govori i činjenica da se oni nalaze na drugom mestu, odmah posle Singapura, na PISA testovima. NAKLON "ŠINKANSENU" BRZE pruge Japana ostavljaju bez daha. Vožnja čuvenim "Šinkansen bulet" vozom, nešto je posebno. Osim što predstavlja najbrži prevoz od jednog, do drugog kraja zemlje, jer su stanice u centru svakog grada, ne na periferiji. Ne može da se ne primete otpravnici vozova koji stoje na stanici. Tako, kad voz krene, njih desetorica, koliko ih otprilike bude, u istom momentu se poklone. Sasvim prirodno to urade. Ne usiljeno. Ljubazno. Isto je i sa "kondukterima" u vozu. Kada uđu u kupe, poklone se putnicima, obiđu ih, i kada izlaze, okrenu se prema njima, i ponovo se poklone. "Šinkansen bulet" voz može da razvije brzinu oko 310 kilometara na sat. I to neprimetno. Ovo je, inače, jedini voz, koji se nakrivljuje kada skreće. Cene karata zavise, ali, recimo, karta od Tokija do Kjota, pojedinačna, košta oko 250 evra. IZUVANjE, PA SUŠI OD 800 DINARA NASUPROT svim pričama da je Tokio među najskupljim gradovima na svetu, ako ne računamo kvadrate, hrana u Japanu može biti prilično jeftina. Ako izuzmemo voće i povrće. Ono se prodaje na komad i cene su neverovatne. Tako, jedna jabuka može da košta oko 800, grozd 1.800, jagode 1.000 dinara, a kažu da kilogram dinje može da staje i po nekoliko hiljada dolara. Ipak, za dobar i više nego dobar suši, sašimi ili miso supu, ne treba izdvojiti više od 800 dinara. Po restoranima večera i ručak mogu uz piće da koštaju oko 1.500 dinara. Svakako, luksuzni tradicionalni restorani, daleko su od ovih cena. U Japanu, se skoro uvek jede samo štapićima, u većini restorana se pre ulaska gosti izuvaju, a supa sa nudlama, mora da se srče.
Pogledaj vesti o: Japan

Nastavak na Večernje novosti...