Izvor: Politika, 27.Sep.2012, 03:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Na Pacifiku nešto novo
Kineski ratni brodovi u vodama oko spornog ostrva znače da Tokio ne brine više samo o severnokorejskim raketama
Ljuljuškajući se na blago ustalasanoj morskoj površini, američki nosač aviona „Konstelejšn” kupao se u zracima kasnog popodnevnog septembarskog sunca te 1997. godine u singapurskoj luci. Na palubi za poletanje bilo je nekoliko lovaca F-14 „tomket” i F-18 „hornet”. Najuverljiviji ploveći simbol američke vojne moći na Pacifiku.
„Naš posao >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je da unapređujemo stabilnost, da pokažemo svima da smo tu da podržimo naše saveznike i prijatelje”, istakao je kapetan Roklan Roki Dil, komandant „Konstelejšna” okupljenim novinarima. „Ako se agresor pojavi na bilo kom mestu, mi smo spremni da se pridružimo prijateljima i saveznicima da sprečimo agresiju”.
Šta se promenilo na Pacifiku od tog septembra 1997. do danas? Ništa posebno, osim što je Kina postala svetska supersila. Naime, Kina je poslala 11 patrolnih brodova u vode ostrva Senkaku, ili kako ih Kinezi zovu Đaoju, zbog odluke Japana da kupi ta sporna ostrva od ranijeg privatnog vlasnika, jednog Japanca. Kina je sada oko tih nenaseljenih, ali naftom i ribom bogatih ostrva zapravo uspostavila pravu pomorsku blokadu, a da nijedan američki ratni brod nije pokušao da uplovi u te vode. U Japanu i na Tajvanu sada imaju novu priliku da još jednom pomno analiziraju savezničke vojne ugovore sa SAD. Osećaj napuštenosti Japancima je pokušao da odagna američki ministar odbrane Leon Paneta svojim hitnim i iznenadnim dolaskom u Tokio. Da se Peking ne usteže od bilo kakve vojne konfrontacije na Pacifiku pokazuju i najnovije masovne demonstracije protiv Japana širom Kine, pri čemu su Kinezi očito spremni da plate svaku ekonomsku cenu eventualnog zatvaranja japanskih firmi u Kini. Naravno, da je pitanje ko je toliko lud, ko sebi može da dozvoli takav luksuz, da se samo tako odrekne tržišta jedne Kine.
Spor sa Japanom samo je nastavak kineskih „nesuglasica” sa nekim drugim zemljama oko teritorije. Tako se Kinezi već dugo spore s Vijetnamom oko arhipelaga Paracel, na 260 milja od Dananga u Vijetnamu, i sa Filipinima oko Spratli ostrva. I na arhipelagu Paracel i na Spratliju Kinezi su podigli jaka vojna uporišta, iako te teritorije u smislu međunarodnog prava nisu priznate kao kineske, što sve čini istočnu Aziju mogućim regionom novog sukoba.
Kinesko konstantno jačanje na ekonomskom planu, činjenica da je Kina jedan od glavnih faktora koji utiču na svetske cene nafte, kineski naftni giganti postali su akteri u Sudanu, delom i u Iranu, stalan i dramatičan porast kineskog vojnog budžeta, odlični odnosi sa islamskim svetom, sve to strateški ugrožava pozicije SAD na Pacifiku, a i šire. Zapravo, proces globalizacije se tokom devedesetih godina prošlog veka uglavnom posmatrao kao proces pozapadnjačenja. Takav oholi stav sada nestaje ubrzanim razvojem Kine. Pri tome ne treba gajiti iluzije da će se Kina nakon modernizacije pretvoriti u državu u zapadnom stilu. Naprotiv, ona će uvek biti potpuno drugačija u gotovo svakom pogledu. Štaviše, mislim da od globalizacije Kina ima više koristi nego SAD. Sveopšte uverenje da će 21. vek pripadati Americi jasno se izrazilo posle terorističkih napada od 11. septembra 2001. jer je osnažena neokonzervativna politika. No, američki neuspesi u Iraku i u Avganistanu, kao i šire na Bliskom istoku, promovišu Kinu u svetsku supersilu, koja će do 2020. godine nadmašiti SAD u pogledu pariteta kupovnih snaga BDP.
Sada je istočna Azija nesumnjivo najvažnija oblast na svetu, to je prostor budućnosti. Istočna Azija je i privredno najperspektivnija, daleko ispred Severne Amerike i Evrope. Glavni razlog te ekonomske moći su Kina, Japan, te u manjoj meri i zemlje azijski tigrovi. Uspon Kine, pa i Indije, ukazuje na značaj nove vrste meganacija–država, što donekle protivreči evrotezama da će u budućnosti nacije–države propadati i da perspektivu imaju samo zajednice nacija–država.
Kineski ratni brodovi u vodama oko spornog ostrva znače da Tokijo ne brine više samo o severnokorejskim raketama, sada mora da brine i o kineskim projektilima. Japan je danas manje siguran u američko savezništvo nego što je bio. Tajvan na jedan način i sporna ostrva na drugi način predstavljaju testove kineskih nedvosmislenih namera, iako se u Aziji dvosmislenost smatra vrlinom. Kineska spremnost na rat poruka je Pekinga i Japanu i Americi. Na svu sreću, rat je u ovom trenutku gotovo nezamisliv, ali manji incidenti nisu isključeni.
S obzirom na ovakav razvoj situacije, komitet japanskog parlamenta za moguće izmene miroljubivog ustava zemlje, koji strogo ograničava japanske samoodbrambene vojne snage, možda će početi i da radi. Drugi nagoveštaj razmišljanja u Tokiju jeste novi zahtev dela javnosti da se kao državna zastava vrati ona stara sa izlazećim suncem i zracima, kakva je u upotrebi sada samo u ratnoj mornarici Japana. U svakom slučaju na Pacifiku nešto novo.
Miroslav Lazanski
objavljeno: 22.09.2012.
