Izvor: Politika, 08.Apr.2011, 01:14 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mogućnost proleća
Ako Japanci mogu posle svega da izađu i fotografišu prvo procvetalo drvo, možemo vala i mi
...Postoji usred vremena, zlato,
mogućnost jednog ostrva.
(Iz romana „Mogućnost ostrva” Mišela Uelbeka)
Evo ga još jedno proleće. Došlo je, nema sumnje. Došlo je čak i u Japan, i tamo su procvetale trešnje, kažu.
U Srbiji su mnoga proleća prošla neopaženo. Pamtim nekoliko baš burnih proleća, koja se ni primetila nisu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << što od suzavca, što od restrikcija struje, što od neke vune iz takozvanih vunenih bombi za uništavanje trafo-stanica, što od stajanja u redovima za šećer, brašno, ulje... Neka su mi proleća, još mnogo pre toga, prolazila u brizi oko pripremanja sleta! I koliko samo proleća uništenih majskim i junskim ispitnim rokovima!
Vidim, vajkaju se ljudi i ovog proleća. Razloga ima na pretek. Hoće li Toma da diže ustanak? Hoće li Peđa prodati Telekom? Hoće li Voja K. da dođe da svedoči? Hoće li Voja Š. da nam se vrati ili se nepovratno zaljubio u lepu stražarku? Hoće li Ivica i Krkobabić da se upišu u istu dramsku sekciju? Hoće li Vladimir Vladimirovič da nam oprosti što se ona vrata nisu sama otvorila i hoće li sad on da se otvori za kintu koju je obećao? Hoće li Mlađa da prebaci cenzus sad kad je abdicirao? Hoće li Čeda moći bez Vesne? Hoće li se Željko i Jovana pomiriti? Hoće li buđav ’lebac opet da poskupi? Hoće li više onog da uhvate? Hoće li ,,švajcarac” još da skače? Hoće li evro da pukne? Hoće li Mirko još jednom da tresne rukom o sto ako nas ovi iz MMF-a budu zamajavali? Hoće li ikad da siđe taj prvi ,,fijat” sa trake u Kragujevcu? Hoće li barem Avram Izrael da nam javi kad stigne ta radijacija ili ćemo u Vinču po jagode i zelenu salatu? Hoće li Ceca ovaj put poneti pincetu za obrve kad je budu hapsili, jer je prošli put rekla da joj je to u zatvoru najviše nedostajalo? Hoće li se naši fudbaleri plasirati za evropsko prvenstvo 2012?
Mnogo briga za jednog čoveka, dođe ti novine da ne otvoriš ujutru. A opet, ako ne otvoriš novine, šta da radiš na poslu? O nečemu mora da se priča uz kafu i pogačice.
Međutim, stvar je u tome da se ovo proleće neće više nikad vratiti. Trebalo mi je mnogo proleća da to shvatim. Stukla sam ih puno uzalud dok sam to ukapirala. Sad bih vratila i proleće ’93. kad bih mogla. I sve bih pevajući vukla džakove deterdženta iz prodavnice. No, to je nemoguće. I zato, nek se oni lepo tamo jure, hapse, nek vrše rebalanse, nadzore, primopredaje, osnivanja, inspekcije, legalizacije, pretrese, nek otvaraju obilaznice i nek prave urbanistička planiranja, nek sastavljaju makete kineskih mostova, nek uvode nove direktne letove, neka ukazuju na stavove i neka pokreću istrage, neka se sastaju i neka borave – sve dok ne tuku i dok ne mobilišu, ja ih vala više neću uzimati za ozbiljno. Po cenu da me proglase onom što ne participira, ili još gore onom što zagovara samozaborav, rešila sam da se bacim na proleće kao takvo. Jer sam uprkos svemu gore navedenom uspela da proguram još jednu zimu sa lošim a skupim benzinom, sa rupama na putu, i provukla sam se bez dve zimske gume. Pogledalo me s nebesa, nije me zaustavilo nigde da me propita. I šta sad, sad bi kao trebalo da se spremim u još jedan štrajk, u još jedan juriš i u još jednu paljevinu? Pazi da neću. Imali smo, videli smo. Kad dođu na vlast, svi počnu da liče i da recituju istu recitaciju. Olupali smo sve šerpe, ogulili smo sve trotoare, izdali smo sve pomoćne prostorije u zgradama, nema više mesta ni za jednu iluziju, nema više prostora ni za jednu tužnu priču koju bismo još mogli da uselimo. Popunili smo kapacitete kako god okreneš.
Sad nam još samo ostaje zen. Ako Japanci mogu posle svega da izađu i da fotografišu prvo procvetalo drvo, možemo vala i mi. Pa da vidite malo kako je kad vam niko ne izađe na te izbore koji mogu da budu, što se mene tiče, sutra ili za deset godina. A na stiropor dovedite svoju mamu. Moja mama se, hvala na pitanju, smorila. A i ja.
Jelena Lengold
objavljeno: 08.04.2011.
