Izvor: Politika, 08.Sep.2012, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Majstori realnog aikidoa stižu u Hilandar
Tvorac ove borilačke discipline priča o samurajima, duhovnosti Istoka, nožu u grudima, gladovanju u Tokiju, želji da upozna Putina, ženama u ringu, zaljubljenosti u svoj sport...
Ljubomir Vračarević (65), tvorac i majstor realnog aikidoa crni pojas 10. dan, profesor na Visokoj školi za sport u Beogradu, redovni član Ruske akademije nauka, obeležava 45 godina od nastanka ove odbrambene sportske discipline. Povodom ovog jubileja, u Beogradu će 6. oktobra, u Centru „Sava” >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << biti organizovano „Svetsko veče realnog aikidoa”.
Majstor aikidoa postao je uz japanske učitelje Kišemaru Uešiba, Hiroši Tada i Gozoa Šiode, a zatim je izgradio svoj stil borbe, realni aikido u kome nema takmičenja i koji je u svetu obeležen kao – srpski način borbe.
Međunarodni ugled stekao je u obučavanju vojnika, policajaca i bodigardova državnika i bogatih ljudi. Kroz škole i klubove realnog aikidoa u Srbiji i svetu prošlo je više od 120.000 učenika.Ovo je značajno i zbog činjenice da su ova deca, ulaskom u svet sporta, sklonjena sa ulice.
Živi u Beogradu. U braku s Vericom ima dve ćerke Anu (34) i Sanju (26).
Da li ste vi samuraj?
Jesam, u duši. Samuraji su u davnim vremenima bili japanski borci koji su, štiteći svoje ljude, spremno ulazili u borbe do kraja, do svoje ili smrti rivala. U tim borbama rukovodili su se moralnim pravilima koja se poštuju i u sportskom delu realnog aikidoa.
Ušli ste i u duhovnost Istoka?
Ne baš, međutim, poštujem Bušido kodeks, skup moralnih načela borilačkih veština. Jer se, u borilačkim sportovima brzo prepoznaju loši karakteri ljudi. Ali, realni aikido ima, kao odbrambeni sport, stav više: pokretima upozoravam napadača na opasnost. Ukoliko ne posluša biće, u najblažem slučaju, nokautiran je.
A šta ste hteli da budete?
Uvek sam želeo da se bavim sportom. Moj otac Nikola bio je kapetan fregate na Titovom brodu „Galeb”, pa smo živeli u Splitu, Dubrovniku, Herceg Novom, Kumboru... Tada sam se bavio plivanjem. U Beogradu sam bio čak i prvak Srbije u leđnom stilu. Međutim, sticajem okolnosti ušao sam u „ring”.
Zašto?
Bio sam omladinski aktivista. U Beogradu sam vodio klub u kome su svirali „Crni biseri”. Jedne subote, četvorica mladića su hteli da uđu u salu bez ulaznica. Nisam im to dozvolio, a jedan od njih me je udario nožem u grudnu kost. Tada sam odlučio da naučim neku borilačku veštinu.
Kad se to dogodilo?
Već posle dva meseca. U Rimu sam bio učenik Japanca Hiroši Tade. Trenirao sam kao fanatik. Vrlo brzo sam širom Jugoslavije osnivao aikido klubove, ali nisam prekidao saradnju sa Tadeom kod koga sam se izborio za titulu majstora aikidoa. Tada sam pošao u Japan.
Kako vam se dopao Tokio?
To je grad u kome na svakom koraku možete videti nešto novo, od ponašanja do jela koje me je, pri dolasku u Japan, zabrinulo. U Hongkongu sam prešao u drugi avion, a moj kofer je greškom poslat u Sidnej i nisam ga dobio 12 dana. U koferu su bili marmelada, kobasice... pa sam čekajući sve to jeo samo čokoladno mleko i nešto što liči na hleb. Do preuzimanja kofera oslabio sam pet, šest kilograma.
U kojim zeljama ste bili trener?
Komandose, diverzante i bodigardove sam učio realnom aikidou, po posebnim programima u Libiji, Zimbabveu, Makedoniji, Sloveniji, Republici Srpskoj, Kazahstanu, Rusiji... Njima je važna samo obična tehnika u kojoj nema upozorenja napadača. Oni odmah idu na realizaciju. Napadaču se lomi ruka, ključna kost...
Gde vam je bilo najlepše?
Svuda su me uvažavali. Ceo svet sam obišao, ali Rusija mi je na prvom mestu. Član sam sportskog odseka Ruske akademija nauka, a imam i čin general-potpukovnika u Ruskoj Akademiji za nacionalnu bezbednost. A na svetskoj sceni imam oko 30 funkcija u savezima za borilačke sportove.
Kog državnika znate?
Bio sam uz mnoge, ali nisam ih lično upoznao. Od Gadafijevog ađutanta sam dobio redak poklon. Verujem da ću uskoro biti sa Putinom. Želeo bih da upoznam predsednika Rusije, veliki je sportista. Bavi se borilačkim veštinama: džudom i džijudžicom koja je bliska ovome što ja radim.
Da li je realni aikido srpski brend?
Trebalo bi da bude. Svetski centar realnog aikidoa je u Beogradu. Ja ga vodim. U Srbiji i svetu imamo oko 150 klubova. Ovde smo pre tridesetak godina organizovali kampove za obuku. U Beograd su dolazili mladi ljudi iz celog sveta. Ostajali su kod nas po godinu dana. Kad bi sad to učinili u organizaciji Ministarstva sporta zaradili bi pare za niz srpskih sportskih aktivnosti. Jer, realni aikido je nastavni predmet u Vojnoj akademiji Srbije, a fakultativni u dve beogradske osnovne škole.
Koliko se uz telo razvija duh?
Grci su kazali da je „telo posuda ukojoj boravi duša”. Svako telo bi, uz bavljenje sportom, trebalo da bude u skladu sa duhom, koji se razvija učeći. A mi, našu decu učimo i u klubovima. Ukazujemo im na dobre i loše strane života na ulici.
Koliko ste okrenuti veri?
Veoma. Svake godine nekoliko puta, odlazim sa desetak mojih aikido majstora do Hilandara. Pomažemo monasima u svim poslovima. Tražio sam od igumana Metodija da mi da blagoslov da na Hilandaru održim seminar realnog aikidoa. Bilo bi to lepa slika Hilandara i podsećanje sveta na sve naše nekadašnje velike pravoslavne borce.
Koja partija je i vaša?
Partijska pripadnost deli ljude. Tu nema mesta za mene. Evo već 45 godina se bavim realnom aikidom, u kome sam napravio čudo i u Srbiji i u svetu, pa imam nameru to da radim i u narednih 45 godina.
Da li trenirate i žene?
U svakom slučaju. One su u borbama potpuno ravnopravne, pa čak, u nekim momentima i agresivnije od muškaraca. Jer, trenirajući realni aikido slabi postaju jači, a jaki plemeniti – svesni svoje snage.
Koja emocija vam je najjača?
Bez ljubavi nema ništa. Ljubav svemu daje smisao. Moja ljubav prema mom sportu ima sve odlike ljubavi u muško-ženskim odnosima: vernost, iskrenost, odanost, poverenje, poštovanje, žrtvovanje...
Slavko Trošelj
objavljeno: 09.09.2012
