Izvor: Politika, 01.Jun.2013, 09:27 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Krvna veza nije ljubav najsnažnija
U Japanu od šezdesetih nije više toliko važno da li je dete tvoje rođeno, već je važna istinska ljubav i odgovornost prema deci
Čim je u prvoj polovini Kanskog festivala bio prikazan film „Kakav otac, takav sin”, u Kanu već nagrađivanog japanskog reditelja Hirokazua Korede, izdvojio se visoko na listi mogućih festivalskih laureata. Odluka Spilbergovog žirija da mu dodeli Prix du Jury (Nagradu žirija), samo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je bila dodatna potvrda univerzalnosti priče Koredine dirljive i misaone porodične drame, ritmičnog i u dokumentarističko-verističkom stilu režiranog i odglumljenog filma.
Koreda (Tokio, 1962), scenarista, reditelj, montažer i producent filmova kakvi su: „Maborosi”, „Posle života”, „Distanca”, „Niko ne zna” („Zlatna palma” za kompletan dečiji glumački ansambl 2003), „Još uvek hodamo”, „Vazdušna lutka” i „Ja želim”, poznat je i srpskoj publici koja je njegova dela gledala uglavnom na beogradskom Festu. Gledaće i na 66. Kanu nagrađeni film „Kakav otac, takav sin”, jer je film za distribuciju otkupila kuća „Megakom”.
Zanimljiva priča o mogućim posledicama zamene beba u porodilištu razvija se u izuzetan film o roditeljstvu, ali kako ste uopšte došli na ideju da baš otvorite ovakvu temu?
I ja sam postao roditelj. Otac sam petogodišnje devojčice, a ne provodim dovoljno vremena sa njom. Suviše sam zauzet da bi se sa njom igrao, a sa druge strane – stalno osećam nelagodu što to ne činim, čak i ljubomoru što vidim kako je ona bliskija sa majkom nego sa mnom. Majke imaju tu prirodnu vezu i bliskost, a očevi drugačije gledaju na interakciju sa decom, i to je nekako složenija stvar. Budući da je moj odnos prema očinstvu veoma složen, mislio sam da pokušam da sve to istražim i prikažem kroz glavnog glumca u filmu.
Slični ste liku Rjote, kreativnom intelektualcu i zauzetom biznismenu?
Rjota je veoma ciničan i voli da priča o ljudima iza njihovih leđa. On je autoritativan otac, što ja nisam, a ni način na koji on ima i gradi odnose sa porodicom nije sličan mome. Ali, Rjota mi je veoma blizak.
Zato što kroz buđenje svesti o očinstvu sazreva?
Zaista još ne znam da vam dam pravi odgovor na pitanje da li i ja kao otac sazrevam i sigurno je da ću se na temu očinstva vraćati i u nekom narednom filmu kako bih to spoznao. Moj otac je preminuo pre 10 godina, onda i moja majka, a ja sam pre pet godina postao otac. Moja pozicija na porodičnom stablu se, dakle, sasvim promenila, baš kao što se promenila vrsta odgovornosti.
Da li vaše filmove „Još zvek hodamo”, „Ja želim” i „Kakav otac, takav sin” možemo nazvati trilogijom savremenog japanskog porodičnog života?
Hm, nisam ih snimao imajući u vidu trilogiju, ali sada kada čujem kako ste vi to definisali, mogu da kažem da se slažem. Svi ovi filmovi reflektuju savremeni japanski porodični život, ali reflektuju i moja osećanja tokom promena u mojoj porodici. „Još uvek hodamo” sam snimio kada mi je preminula majka, taj film je oproštaj od nje. Film „Ja želim” je nastao pred porođaj moje žene, a „Kakav otac, takav sin” je posledica moje svesti o očinstvu.
Da li ste likove dva mlada bračna para suočili sa saznanjem da podižu i obožavaju zapravo tuđe dete da biste otvorili pitanje krvne veze?
Već duže vreme se pitam šta mene ili bilo kog drugog oca na svetu veže za dete. Da li je to samo ista krv? Da li je to vreme koje se provodi sa decom? Mnogo sam o tome čitao, propitivao sam i sopstveno iskustvo, a onda negde na kraju postavio sebi pitanje: šta krvna veza zaista znači i može li se dete koje nije tvoja krv voleti potpuno isto kao i da jeste? Sa tog polazišta sam počeo da pišem scenario, a kako bi priča bila snažnija i provokativnija za razmišljanje gledalaca, svoje junake sam stavio u situaciju da postanu žrtve zamene beba. Tako se otvorio prostor za dilemu da li vratiti dete pravim roditeljima i preuzeti svoje koje ti je potpuno nepoznato ili ostaviti stvari kakve jesu i zadržati to malo biće za koje si vezan i koje obožavaš već šest godina.
Da li krvna veza ima veliki značaj u kulturi i tradiciji Japana?
Ima, ali su se stvari značajno promenile tokom perioda bebi buma šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, kada su počela da se usvajaju deca u znatnoj meri. Od tada krvna veza nije više toliko važna koliko istinska ljubav i odgovornost prema deci. Uostalom, i posle Drugog svetskog rata, toliko je ratnih siročadi usvojeno i voljeno kao svoje.
U velikom broju vaših filmova glavne uloge imaju deca. Vi ste majstor da iz njih izvučete fantastične glumačke rezultate, zar ne?
U gotovo svim mojim pričama ima likova dece i kroz njih se najčešće reflektuje komplikovan, složen i nesavršeni svet odraslih. Proces biranja tih malih glumaca uvek je izuzetno složen i delikatan, jer deca su nepredvidljiva, imaju svoje čvrste stavove i kada im se nešto ne dopada znaju da se jogune ili budu nestašna. Dva malena dečaka u ovom filmu odabrao sam posle audicije na kojoj je bilo 600 dece. Dodatna teškoća je bila da pronađemo dečake koji će i fizički pomalo ličiti na svoje filmske očeve, biti međusobno u kontrastu. Kao snaga protiv ljubaznosti.
Imate već toliko značajnih međunarodnih, kanskih nagrada i obožavalaca širom sveta, a u Japanu ima ljudi koji ne znaju za vaše ime?
Ha, to jeste čudno, ali mi ne smeta sve dok moji filmovi imaju dobru gledanost i u Japanu! Ne moraju da znaju moje ime, samo neka gledaju moje filmove. S druge strane, veoma sam zahvalan što se moji filmovi takmiče na tako značajnim festivalima širom sveta i što su na redovnom bioskopskom repertoaru u zemljama Evrope.
Da li je to što ste filmsku karijeru počeli kao autor dokumentarnih filmova, uticalo na vaš stil?
To je svakako na mene uticalo – i na dobar i na loš način. Iznenadne promene koje se tokom snimanja filma dešavaju iz raznoraznih okolnosti, baš kao da snimam dokumentarac, za mene su i dalje od velikog značaja, ali je to veoma teško za glumce i ekipu.
Studirali ste književnost, pa je logično što ste odličan scenarista, ali kako ste završili kao reditelj i montažer?
Upisao sam književnost jer sam želeo da budem pisac, ali kako je oko mog fakulteta bilo puno bioskopa u kojima su se prikazivali filmovi Felinija, Trifoa, Roselinija i drugih sjajnih evropskih autora, ja sam se sve više zanimao za film, ali više ne samo kao fanatični ljubitelj filmova.
Dubravka Lakić
objavljeno: 01.06.2013.
