Izvor: Sportski Žurnal, 30.Okt.2010, 04:47 (ažurirano 02.Apr.2020.)
KATANA: Grad nasmejanih ljudi
PIŠE: Igor Jagličić
Japanska ljubaznost, verujte mi, doslovce vas obara s nogu. I peti put je doživljavam kao potpuno iskrenu. Nije to ona vrsta ljubaznosti gde vam se stjuardesa u avionu ljubazno smeši, ili kad druga službena osoba glumi ljubaznost, zato što im je >> Pročitaj celu vest na sajtu Sportski Žurnal << to u opisu posla.
Japanci su neobično strpljivi i daju sve od sebe, kako bi vam ugodili ili pomogli. Ovde se treba paziti, jer se čini, kad ne znaju odgovor na vaše pitanje, ne znaju to na jasan način reći, nego se i dalje trude, pa vas mogu uputiti u krivom smeru, a sve u „dobroj“ nameri.
Način pozdravljanja je naklonom, a ne rukovanjem, iako se rado pozdravljaju sa zapadnjacima rukovanjem. Klanjanje ima različitu dubinu i najčešće je naginjanje glave i gornjeg dela tela do nekih 15-20 stepeni! Klanjaju se u znak pozdrava, zahvalnosti, molbe, izvinjenja...
A ono što organizatori 16. SP čine u dvorani „Jojogi“, graniči se i sa neverovatnim. Prvo, ima ih „mali milion“, prosto ne može da se desi da nemate nikoga da pitate za savet. A svi u odelima, uredni, doterani, baš kao i dame, koje onako sićušne, prosto zuje oko vas.
Ponekad vam i traže pogled, ako su primetili da vam nešto nije jasno. Odvešće vas, zamislite, čak i do toaleta, prošetati sa vama i 20, 30, ma 50 metara, da vam pokažu gde je neka prostorija u dvorani.
Sjajna se scena dogodila sinoć, posle meča između Japana i Poljske. U nemogućnosti da za stručni štab Srbije obezbede prevoz automobilom do Hotela (a da ne čekamo Japanke ili Poljakinje), ispred dvorane se ponudio jedan od mnogih u crvenoj jakni, za koje su nam rekli da su svemogući. Zamolili smo ga da nam pozove taksi i kad je ovaj to uradio, rekao nam je da će isti doći za deset minuta. Međutim, ovoga je gužva pred dvoranom zaustavila na nekoj raskrsnici i kad otkuca deseti minut, počinje drama. Naš spasilac je počeo da se nervira, uspeva da kontroliše emocije, a onda kreće u sprint od nekih 100 metara, do izlazne kapije i tamo prosto skreće prvi taksi na kojeg je naišao. Srećan, ozarena lica, sa suvozačke pozicije zaustavlja taksi pred nama i pokazuje rukom da uđemo.
Da li bi nas svugde tako ispoštovali ne znamo, ali u Tokiju, gradu nasmejanih ljudi, nemojte da se plašite. Svi će vam pomoći, tu niko ne zna da kaže „ne“, kao da ste na jednom seminaru ljubaznosti.
Nastavak na Sportski Žurnal...
