Izvor: B92, 29.Apr.2010, 14:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jim ORourke
Album fenomenalnog naziva ,,All Kinds of People Love Burt Bacharach'' se pojavio 7. aprila u Japanu, dok će ga ostatak sveta zvanično čuti ovih dana.
Jim O’Rourke je u poslednjih dvadesetak godina prolazio kroz mnoge faze: prvo je sa Davidom Grubbsom svirao u kultnim Gastr del Sol, nakon čega se posvetio solo albumima na kojima se naizmenično bavio eksperimentalnom pop muzikom (Eureka, Insignificance) >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << i minimalnom elektronikom (I Am Happy, and I am Singing and a 1,2,3,4), pa je sa Jeffom Tweedyjem i Glennom Kotcheom svirao u Loose Fur, početkom novog veka je postao gitarista Sonic Youth, a kad mu je sviranje sa njima dosadilo preselio se u Japan gde živi poslednje 4 godine.
Ako znamo da u njegovoj biografiji piše da je sarađivao sa preko 1000 muzičara, svirao (producirao) na preko 100 ploča, podatak da je izdao samo 2 albuma od kada živi u Japanu, govori nam da je Jim rešio malo da se odmori od muzike. Uostalom, sam je priznao Mike Wattu da tokom 2006. godine nije odsvirao nijedan ton, što je teško poverovati ako uzmemo u obzir da podjednako dobro svira klavir, gitaru, bas, trubu, flautu...i da je to radio bez prekida preko 20 godina.
Ipak, prvi znaci da je se pauzi bliži kraj pojavili su se 2007. kada je sve češće počeo da se pojavljuje na binama tokijskih klubova gde je uglavnom improvizovao na gitari sa svojim japanskim kolegama. Povratak u velikom stilu se desio prošle godine, kada je izdao album The Visitor. Iako taj album čini samo jedna kompozicija od 38 minuta, iako je Jim sve instrumente odsvirao sam, The Visitor je toliko moćan, da sve vreme imate utisak da slušate regularan album od desetak pesama na kom svira (bar) desetak ljudi. Kada je nakon takvog albuma najavio da za ovu godinu sprema posvetu Burtu Bacharachu, na kom će svirati bubnjar iz grupe Wilco, Thurston Moore (znamo svi odakle) i Yoshimi iz benda Boredoms, sasvim logično je da su mnogi očekivali remek delo.
Album fenomenalnog naziva All Kinds of People Love Burt Bacharach se pojavio 7. aprila u Japanu, dok će ga ostatak sveta zvanično čuti ovih dana (a nezvanično ga sluša svako ko ima internet). Opet je gotovo sve instrumente odsvirao sam Jim, uz pomoć Glenna Kotchea (Wilco, Loose Fur) na bubnjevima i opet album zvuči kao da na njemu svira mnogo više muzičara (mada, to je jedno od obeležja O’Rourkea, da od „malog" pravi „veliko" – retko ko to radi bolje od njega). Istini za volju, svaku pesmu na ovom albumu peva drugi glas (mahom se radi o japanskim muzičarima) i mislim da baš tu leži najveći problem ove ploče...ali krenimo redom.
Prve dve pesme su bez premca na ovoj ploči. Haruomi Hasuno (pored mnogo poznatijieg Ryuichi Sakamota, činio bend Yellow Magic Orchestra) peva „Close to You", čija prva polovina zvuči baš onako kako zamišljate da Jim obrađuje Bacharacha – nežno i chamber pop. Druga dva i po minuta ove pesme su ujedno i najsnažnija dva i po minuta na celom albumu – energični klavir podiže tenziju, a gudači i flauta je raspršuju u milijardu komadića, izazivajući žmarce u celom telu. Magija se nastavlja i u „Always Someting There to Remind Me" u kojoj je u centru pažnje vokal i gitara Thurstona Moorea. Kotcheov ritam tako podseća na Steva Shellyja, Jimov klavir na Bacharacha, a Thurston na Thurstona. Jedina zamerka je nedostatak duvača u refrenu – čak bi i samo zujanje Mooreove gitare koja oponaša melodiju truba bilo dovoljno. Nakon ove dve pesme već pomislih da pred sobom imam ploču godine, no numere koje su usledile, razuveriše me.
Prvi problemi počinju već u „Anonymous Phone Call" koja zvuči isuviše strejt za Jimove standarde, a neubedljiv vokal Etsuko Yakushimaru samo odmaže. Nikada pre slušao ništa od Yoichi Aoyame, a s obzirom na način na koji je ovde otpevao „You’ll Never Go to Heaven" mislim da i neću nikad – em što ne zna engleski, em što mu glas zvuči kao „dete u pokušaju", em što je Jimov aranžman neubedljiv. Čak ni predivni stihovi „You’ll never go to heaven if you break my heart" nisu uspeli da ih spasu od propasti. Klavir i truba su od Burtovog klasika „Do You Know the Way to San Hose" napravili divnu noćnu džez temu, „Don’t Make Me Over" nema ništa originalno u sebi, dok „Raindrops Keep Falling on My Head" muzički podseća na Van Dyke Parksa, vokalno ni na šta. Yoshimi iz Boredoms peva „I Say a Little Prayer" kao ispred karaoke mašine sa sve nemačkim naglaskom, dok Jim u ovoj pesmi briljira, posebno u njenom drugom delu kada je jedan od najvećih pop hitova finalizirao u njemu svojstvenom eksperimentalno-akustičnom maniru. Jedina numera koju u celosti peva Jim je „Trains and Boats and Planes" i iako minimalnija od originala, zvuči prilično savremeno, dok je „Walk on By" otpevala Donna Taylor (inače jedina odavde koja je svojevremeno izvodila neke Bacharachove pesme u originalu) čiji se preškolovan vokal nikako ne uklapa u ovaj album.
Nije mi baš najjasnije zašto je Jim angažovao ovoliko prosečnih pevača, pogotovu što njegov vokal i dalje zvuči odlično. Ono što sam zamerio pesmi „Anonymous Phone Call" stoji i za većinu drugih, čiji aranžmani ne zvuče onoliko „pomereno" koliko se od Jima to očekuje. Istina, ovde se nalazi 4 ili 5 briljantnih pop/džez tema, mada je i njihova lepota više instrumentalna nego vokalna. Ipak, treba imati hrabrosti pa snimiti album sastavljen od pesama jednog od najvećih kompozitora pop muzike, čiji albumi obiluju mnogobrojnim instrumetnima, raskošnim aranžmanima i visokobudžetnom produkcijom.
U svakom slučaju All Kinds of People Love Burt Bacharach je ploča koju trebate čuti, a sud ćete doneti u skladu sa očekivanjima koje imate – moja su bila ogromna, možda zato i imam malčice gorak ukus u ustima, da ne kađem ušima. A što se Jima tiče, raduje me što se ponovo vratio pop muzici i u narednih par godina očekujem dostojnog naslednika prošlogodišnjeg The Visitor.
