Izvor: RTS, 25.Sep.2014, 09:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Japanska šuma smrti
U podnožju najveće japanske planine Fudži nalazi se šuma u kojoj već pola veka svake godine svojevoljno u smrt ode stotinak ljudi. Aokigahara je i turističko odredište koje privlači interesovanje speleologa i ljubitelja prirode, jer sadrži mnogo pećina i nudi spektakularni pogled na jezero i planinu.
Guste, teško prohodne šume uvek su bile predmet mitova i legendi o mističnim božanstvima, zavodljivim vilama, krvoločnim zverima, zloćudnim duhovima ili drveću koje >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << zbori. Međutim, malo je njih koje su tu mističnu atmosferu zadržale do danas i koje i u savremenom čoveku, sklonom da svet posmatra naturalistički i racionalno, bude primordijalni strah od nepoznatog.
Aokigahara je šuma u blizini najviše japanske planine Fudži, koju i danas obavija veo tajne, te prati strahopoštovanje. Razlog za to nisu grabljivice – duboku tišinu u debelom plaštu tame ove stare šume ne para glas krupne, opasne divljači, jer ona tu ne živi.
Ono što izaziva jezu i crne slutnje jeste dah smrti koji je prožima: Aokigahara je odredište gde svake godine više desetina ljudi ode svojevoljno na put bez povratka, šuma u kojoj leševi usamljeno leže na zelenom tepihu i tužno vise sa drveća.
Poznato poprište samoubistava
Aokigahara je još tokom šezdesetih godina stekla status poslednje životne stanice razočaranih i očajnih.
Već 1970. godine, problem samoubistava u toj šumi dostigao je tolike razmere da su lokalne vlasti i volonteri bili prisiljeni da počnu periodične potrage i uklanjenje leševa. Od tada do danas, oni svake godine među prastarim drvećem na vulkanskom tlu Aokigahare pronađu prosečno između 70 i 100 tela ljudi koji su sami sebi oduzeli život.
Poslednjih godina najteže su bile 2003. i 2004. kada je iz utrobe te šume izvučeno 105, odnosno 108 beživotnih tela. Podaci iz 2010. godine pokazuju osetni pad, koji se u znatnoj meri pripisuje radu volontera i lokalnih vlasti. Tada su zabeležena samo 54 samoubistva, ali i 247 pokušaja.
Najveći broj ljudi koji su uspeli u nameri da u toj šumi sebi oduzmu život, to su učinili uzimanjem fatalne količine lekova i vešanjem, a sudeći po porukama koje su ostavili za sobom, najčešći motivi su osećaj usamljenosti i odbačenosti, ali i prezaduženost.
Na ulasku u Aokigaharu, koja ima i popularni naziv "more drveća", postavljen je natpis u kojem se potencijalne samoubice mole da još jednom porazmisle o tom činu.
Na njemu piše: "Život je nešto dragoceno što su nam podarili roditelji. Još jednom u tišini porazmislite o tome kako će se osećati vaši roditelji, braća i sestre i deca."
Kraći natpisi slične sadržine i kontakt telefoni grupe volontera koje nude psihičku podršku mogu se videti prikucani na drveće i unutar šume. Tu su, međutim, i oproštajne poruke i stvari koje su iza sebe ostavili oni koji su smrt videli kao oslobođenje od patnje. Među njima se mogu videti i dokazi o tome da su se neki od preminulih duže premišljali, pa i ostavili sebi mogućnost da se predomisle, kao što su zakloni od kiše ili oznake na drveću koji olakšavaju povratak kroz gusto rastinje.
Aokigahara je u kontroverznoj, morbidnoj knjizi Vataru Curumija "Potpuni vodič za samoubistvo", koja je objavljena 1993. godine i prodata u više od milion primeraka, ocenjena kao idealno mesto za samoubistvo, jer omogućuje tihi kraj daleko od očiju porodice i prijatelja.
U toj knjizi autor na osnovu kriterijuma kao što su bol, verovatnoća neuspeha, vreme potrebno za pripremu i izgled leša – ocenjuje čitav niz različitih metoda samoubistva, poput presecanja vena ruku, ili vratne arterije, vešanja, uzimanja smrtonosne doze lekova, skakanja kroz prozor, gušenja gasom ili smrti u namerno izazivanoj saobraćajnoj nesreći.
Poslednje odredište i turistička destinacija
Ipak, Aokigahara nije prosto tragično stratište kako je doživljava većina Japanaca, ili "kapija onog sveta", "gnezdo zlih duhova" ili "predvorje pakla", kako je, uz manje ili više moralne osude i gnušanja, vide oni koji veruju u natprirodna bića i zagrobni život.
Ona je i turističko odredište koje privlači interesovanje speleologa i ljubitelja prirode, jer sadrži mnogo pećina i na svom obodu nudi spektakularni pogled na lepo jezero i impozantnu vulkansku planinu Fuđi, koja se izdiže nad njim.
Ugostiteljski radnici i prodavci u okolini Aokigahare kažu da mogu relativno lako da razaznaju one koji su u tu veliku šumu koja zahvata 35 kvadratnih kilometara došli radi razonode od onih koji su tu da bi kontemplirali ili izvršili samoubistvo, ne samo po raspoloženju i izrazu lica već i po tome što oni prvi uglavnom dolaze u grupi, dok ovi drugi gotovo uvek pristižu sami.
Pozivom na piće i toplom rečju oni su do sada uspeli da odvrate od samoubistva više stotina ljudi.
Crno more drveća
U Japanu se često može čuti objašnjenje da je Aokigahara postala magnet za one koji izlaz iz sopstvenih muka vide u smrti nakon što je 1960. ekranizovan roman "Toranj od talasa" pisca Seića Macumotoa, koji se završava samoubistvom u toj šumi. Takođe, smatra se da gore navedeni popularni naziv Aokigahare potiče od naslova njegovog krimi-romana "Crno more drveća".
Macumoto, autor detektivskih i istorijskih romana, dokumentarne proze i književnih kritika, bio je najprodavaniji japanski pisac tokom šezdesetih godina. Mada su njegova dela izražavala određeni nihilizam, nemir i nezadovoljstvo stanjem u društvu, on sam je bio izuzetno produktivan pisac koji je ostavio iza sebe nekoliko stotina knjiga, stekao veliko bogatstvo i slavu, te doživeo duboku starost, za razliku od tragično preminulih u Aokigahari.
Pojedini stručnjaci, međutim, ukazuju na istorijsku pozadinu, odnosno na to da je ta šuma u prošlosti u narodnom folkloru važila za mesto gde su stari, zanemoćali roditelji ostavljani da skončaju nakon što bi postali preveliki teret za porodicu. To bi moglo da bude objašnjenje za postojanje percepcije o Aokigahari kao o mestu gde se ide mreti.
Lokalno verovanje o tome da zli duhovi obitavaju u njoj, kao i tabu na ulazak u nju, moguće, potiču od drevnog koncepta smrti po kojem duše ljudi koji su doživeli preranu ili nasilnu smrt ostaju večno nesrećne i ljute, te iz zavisti napadaju žive.
Njenu trajnu privlačnost kao pozornice smrti moguće je objasniti i psihološki. Naime, veruje se da su oni koji su odlučili da tu umru, možda našli utehu, odnosno jednu vrstu osećaja pripadnosti i zajedništva u tome što su na istom mestu život okončali i drugi, njima slični, napaćeni ljudi.
Do prošle godine, kada je sveobuhvatni napor vlasti, psihologa i nevladinih organizacija na prevenciji urodio plodom i doveo do smanjenja za oko 5.000 slučajeva, Japan je 11 godina zaredom beležio 30-33.000 samoubistava godišnje.
Sa stopom od oko 20 do 25 samoubistava na 100.000 stanovnika Japan je, tradicionalno, među prvih osam država u svetu, pri čemu ga u toj crnoj statistici obično nadmaše baltičke republike i Južna Koreja, a ponekad i zemlje srednje Evrope poput Mađarske i Slovenije.
