Izvor: NoviMagazin.rs, 10.Dec.2014, 12:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ivan Jovanović: Lost in translation
Nije slučajno naslov ovog uvodnika isti kao film Sofije Kopole sa Bilom Marejom i Skarlet Johanson. U radnji filma sreću se ostareli glumac koji snima besmislenu reklamu u Japanu i mlada i jedra devojka čiji momak je zapostavlja i sledećih osamdeset i kusur minuta kreće njihovo lutanje u platonskoj ljubavi ispunjenoj željama, ali bez konkretnih poteza koji izostaju zbog nerazumevanja i pogrešnog sticaja okolnosti.
U sličnu, ako ne istu situaciju (bez seksualne tenzije, >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << naravno) upala je kulturna javnost i Ministarstvo povodom teksta Zakona o kulturi čiji sadržaj upravo prolazi kroz javnu raspravu. Ispostavilo se da se kategorizacija umetnosti spomenuta u Zakonu bitno razlikuje od one koju sami umetnici koriste kako bi identifikovali sebe. Dakle, umetnost poznata svuda u svetu kao “balet”, ne postoji kao takva u Zakonu, već spada u izvođačke umetnosti, “kinematografija” takođe odlazi u audio-vizuelne umetnosti, dok se u već pomenutim izvođačkim umetnostima našao i savremeni cirkus, što je dodatno razljutilo umetnička udruženja, kao i Nacionalni savet za kulturu od čijih više predloga za promenu spornih članova kao po pravilu biva usvojen samo jedan i to – najmanje bitan.
Situacija je baš kao i u filmu – Ministarstvo kulture i umetnička udruženja se frljaju leksikom i izrazima, terminima koji su u novom zakonu napisani po novim umetničkim kategorizacijama koje se koriste svuda u Evropi (zlobnici bi rekli po “novogovoru” Evropske unije) gde je, ukoliko javnost nije znala, i savremeni cirkus postao zvanična umetnost, jer to više nije mečkarenje i “tetka na trapezu”, kako smo mi ovde navikli da gledamo. A šta je sa Zakonom o kulturi? Nismo uspeli da saznamo jer na javnoj raspravi održanoj u Narodnoj biblioteci Ministarstvo kulture predstavljali su – pravnici. A suština? A kriterijumi za izbor? A definicija projekata? A pravilo po kojem svaka seoska galerija može da se prijavi za Instituciju kulture od nacionalnog značaja? A finansiranje? A bilo šta suštinski?
Problem nije Zakon o kulturi, kao ni drugi pravni akti u srpskom zakonodavstvu. Problem je to što se ne primenjuju. Tako i u ovoj raspravi nije problem u terminologiji već u rešenjima i, opet ponavljamo, primeni zakona. Samo tako će srpska kultura biti relevantna i ozbiljna, lišena partijskih, drugarskih, ličnih i privredno-kriminalnih motiva. Samo tako će saveti savetodavnih tela kao što je Nacionalni savet za kulturu imati težinu i biti uvažavani. Samo tako će umetnička udruženja i umetnici znati čemu da se nadaju i na pravilan način da artikulišu svoje zahteve. A srpska kultura je u daleko većoj dramskoj neizvesnosti od zakasnelog poljupca na rastanku nesuđenih ljubavnika iz filma čiji naslov delimo.
Pogledaj vesti o: Japan
