Izvor: Politika, 25.Mar.2011, 01:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I iz grešaka u nesrećama se uči
Niko ne radi na tome da se iz kraljevačkih negativnih iskustava izvuku pouke
Ova katastrofa u Japanu je višestruka. To nije samo zemljotres, nije samo cunami, nije samo nuklearna katastrofa nego je sve to zajedno, a još i ekološka i ekonomska katastrofa. U širem smislu, reč je o čitavom lancu uzroka i posledica koji se ne daju izolovati i svesti na jedan pojedinačni događaj.
O tome koliko su Japanci uspeli tokom decenija da se bolje organizuju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i pripreme za zemljotrese pokazali su neki njihovi proračuni. Početkom prošlog veka u Tokiju je, naime, bio zemljotres u kojem je stradalo oko 140.000 ljudi. Prema pomenutim proračunima, potres iste jačine na istom prostoru danas bi doneo – sedam hiljada žrtava. Toliko su u Japanu proteklih decenija radili na zaštiti zgrada i drugih objekata da su se u velikoj meri osposobili za život uz ovakve katastrofe.
Na našem terenu, ovde u Srbiji, najčešće prirodne katastrofe su poplave, a u manjem obimu zemljotresi, klizišta, požari... Problem je kod nas u tome što nismo uspeli da uporedo sa urbanizacijom i naseljavanjem gradova ulažemo i u mere zaštite. Ovde imam u vidu pre svega divlju gradnju koja ne podleže kontroli. Jer procenjuje se da je samo u Beogradu i okolini više od 200.000 stambenih i drugih nelegalno izgrađenih objekata. Štete od jačeg zemljotresa u takvoj sredini su neuporedivo veće nego tamo gde se propisi poštuju.
Drugi problem karakterističan za nas je u tome što iz katastrofa ne izvlačimo odgovarajuće pouke. Tako da kad se ovde dogodi neki zemljotres, interesovanje za tu nesreću i probleme stanovništva postoji izvesno vreme, ali ono brzo nestaje ako se suočimo s nekom drugom nepogodom, recimo poplavom.
Takve nesreće kod nas obično prati i odsustvo informacija neophodnih ugroženima. To su elementarne informacije. Međutim, šta se prošle godine dogodilo u Kraljevu? Televizija, kao osnovni izvor informacija, Kraljevčanima je u tom trenutku bila nedostupna, jer oni su bili izvan svojih domova. Ali obaveštavanja preko mobilnih telefona nije bilo, ni preko megafona, tranzistora. I utisak je da niko ne radi na tome da se iz kraljevačkih negativnih iskustava izvuku pouke za neke slične situacije.
Naš problem su i loše komunikacije među ljudima, neorganizovanost, neodlučnost. To je, recimo, došlo do izražaja i u jednoj ne tako davnoj nesreći na žabaljskom mostu, kad je autobus sleteo u reku. Tada se pokazalo kakva je nesaradnja između nadležnih organa i koliko se zbog nesaradnje gubi dragoceno vreme, a i poverenje građana. Jer na jednoj strani su bile porodice koje su iščekivale informacije o sudbini nastradalih, dok su oni koji su vodili potragu za autobusom u nabujaloj Tisi i policijska ronilačka jedinica, čiji su pripadnici bili izloženi opasnostima, nekoliko dana čekali na dizalicu i drugu opremu. Isto tako, neodlučnost u prihvatanju pomoći u mehanizaciji koja je ponuđena iz Mađarske dodatno je doprinela komplikaciji situacije.
I posle zemljotresa u Kraljevu, kada je registrovano nekoliko hiljada porušenih objekata, nastao je problem s komisijama za procenu štete. Jer u jednom trenutku trebalo je formirati veliki broj ovih ekipa, a mesec dana posle zemljotresa po Srbiji su ih još tražili. Kraljevčani su ih čekali iako su tek posle izveštaja komisije mogli da dobiju odgovarajući građevinski materijal. Posle zemljotresa oštećenima je svaki dan važan, a neki od njih su veoma dugo čekali na procenu štete.
U svakoj nesreći kod nas se iskazuje solidarnost sa unesrećenima, ali pokazuju se i slabosti u organizaciji, samo što mi na greškama ne učimo.
Ipak, situacija je u tom pogledu bolja otkad je (2009) donet Zakon o vanrednim situacijama. U tom zakonu su propisane obaveze i prava nadležnih državnih ali i lokalnih organa, kao i preduzeća, ustanova itd. Na osnovu procene ugroženosti oni su dužni da sačine planove zaštite i spasavanja i da te planove usklade s planovima širih zajednica. Sada je u toku donošenje podzakonskih akata koji treba da razrade zakonska rešenja. Zakon o vanrednim situacijama se zasniva na decentralizaciji, tj. opštine su glavni organizator i realizator akcija zaštite. U opštinama najbolje znaju gde su kod njih najveće opasnosti i čime sve raspolažu da bi se zaštitili. U Japanu su, na primer, u takvim situacijama veoma aktivne razne volonterske organizacije koje pokazuju visok stepen solidarnosti. Zabeleženo je čak da je posle zemljotresa u Kobeu 1994. jedna gangsterska organizacija nesebično radila na pružanju pomoći stanovništvu.
Profesor na Fakultetu bezbednosti BU
Zoran Keković
objavljeno: 25.03.2011.
Pogledaj vesti o: Cunami u Japanu, Zemljotres u Japanu
