Izvor: Blic, 06.Avg.2015, 17:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hibakuše: Košmarna sećanja preživelih iz Hirošime
Dok Japan obeležava 70. godišnjicu američkog napada atomskom bombom na Hirošimu, prvog ratnog udara nuklearnim oružjem, preživeli očevici se sećaju tog tragičnog događaja i jezivih prizora koji su usledili.
Emiko Okada (78), jedna od "hibakuša" kako se nazivaju osobe koje su preživele napad atomskom bombom, seća se stravičnih dogadjaja koji su zadesili njen grad tog vrelog i vedrog dana pre ravno 70 godina, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << prenosi "Vašington post".
"Najpre se začuo zvuk aviona, potom se video ogroman bljesak, a onda su, sećam se, deca poput duhova tumarala unaokolo sa kožom koja visi, obilazeći tela ljudi iz kojih je izletela utroba", priča ona.
U želji da ovekoveči sećanje na ovu tragediju, Emiko je počela da obučava osobu koja će nastaviti da širi njenu priču i posle njene smrti, imajući u vidu da je broj preživelih sve manji.
Kako pokazuju zvanični statistički podaci, iako u Japanu i dalje ima više od 183.000 ljudi koji su preživeli bombardovanje Hirošime ili Nagasakija, njihova prosečna starost je 80 godina.
Na današnji dan 1945. godine, Jasuhiko Taketa je bio na putu ka školi kada je na železničkoj stanici, kako navodi, video "zaslepljujući bljesak, jači od sunčeve svetlosti", a potom "zaglušujući prasak" praćen potresom i eksplozijom od koje su popucala sva stakla.
"Čelo mi je bilo vrelo i nesvesno sam ga dodirnuo rukom... Kada sam pogledao u nebo iznad Hirošime, video sam majušan, svetlucavi, beli objekat, veličine zrna pirinča, prožet žutom i crvenom bojom, koji je ubrzo poprimio veličinu ogromne plamene kugle. Kretala se ka meni i imao sam utisak da će me progutati", seća se Taketa.
Apokaliptički momenat opisuje i Akiko Takaktura, koja je tada imala 20 godina i našla se nadomak "nulte tačke" eksplozije.
"U tom trenutku mi se činilo da je cela Hirošima prekrivena trima bojama. Sećam se crvene, crne i smeđe, i ničega više", priča ona.
Prema njenim rečima, mnogi ljudi na ulicama su skoro na mestu poginuli, svetlosiva tečnost im je tekla niz ruke i plalila prste, a iz vrhova prstiju izbijao je im je plamen koji se potom postepeno širio na celo telo.
Oni koji su se negde sklonili posle eksplozije ušli su u čudan i strašan svet, gde je svima kosa bila doslovno spaljena.
"Imao sam utisak da je ceo grad odjednom nestao", kaže Akihiro Takahaši, tada 14-godišnjak koga je tragedija zadesila dok je čekao u redu da uđe u školu.
"Odeća koju sam imao na sebi bila je potpuno iscepana i visila je, kao i moja koža. Verovatno sam imao opekotine na leđima, potiljku, obema rukama i nogama", seća se on danas.
Taj kobni dan ne može da zaboravi ni Mičiko Hačija, tada direktor bolnice u Hirošimi, koji zauvek pamti siluete ljudi nalik na hodajuće aveti.
"Neki su se kretali presavijajući se od bolova, izgledali su poput strašila, sa rukama koje vise, a onda sam shvatio da ih tako drže jer imaju opekotine, pri čemu im je i najmanje trenje stvaralo nesnosne bolove", objašnjava on, u knjizi koju je objavio na engleskom jeziku.
Mnogi su toga dana za tren oka izgubili svoje najdraže, a jedna od njih je i Eiko Taoka, koja je tada imala 21 godinu i u rukama držala svog jednogodišnjeg sina na ulici. On nije preživeo.
"Mislim da su mu delovi stakla probili glavu. Lice mu je bilo obliveno krvlju, ali me je gledao i smejao se. Njegov osmeh mi je ostao urezan u sećanju", priča ona.
I Mijo Vatanabe, koja je pre 70 godina volontirala u fabrici čelika, seća se košmarnih prizora posle eksplozije.
"Videla sam ženu kako leži mrtva u lokvi krvi u jednoj kući na obali reke, a vrat joj je bio prerezan komadom stakla. Pored nje je ležala beba koju je dojila", priseća se ona, opisujući strašne scene kojima je prisustvovala u improvizovanim bonicama, gde je sve koji su preživeli morila neopisiva žeđ.
"U delirijumu su vapili za vodom. Nisu mogli ni da se pomere od bolova koje su im izazivale opekotine, rane su im bile prekrivene muvama koje su unutra polagale jajašca, a potom su ih larve po celom telu stavljale na paklene muke", priča ona.
Među sećanjima tada 28-godišnjeg lekara Hirošija Savašike najupečatljiviji je jak zadah izgorelog ljudskog mesa.
"Naučio sam da nuklearno oružje koje nagriza misli i tela ljudskih bića nikada ne bi trebalo da bude upotrebljeno. Čak i najmanju ideju o upotrebi nuklearnog oružja trebalo bi u potpunosti istrebiti", zaključuje on.
Tačno u 8.15 sati po lokalnom vremenu, na današnji dan 1945. godine, američki bombarder B-29 bacio je uranijumsku bombu na Hirošimu, pretvorivši u pepeo 13 kvadratnih kilometara, usmrtivši najmanje 140.000 ljudi i potpuno uništivši grad.
Posledice dejstva atomske bombe očigledne su decenijama posle eksplozije, kao što su masovna leukemija, kao posledica atomskog zračenja, i brojne genetske i patološke promene na novorođenima.
Tri dana nakon napada na Hirošimu, druga američka atomska bomba, plutonijumska, bačena je na još jedan japanski grad, Nagasaki, kada je poginulo 70.000 ljudi.
Japan je potpisao kapitulaciju 15. avgusta 1945, čime je okončan Drugi svetski rat, a američki istoričari do danas "lome koplja" oko toga da li su ili ne te dve atomske bombe ubrzale kraj rata, prinudivši Japan na predaju i sprečivši mnoge žrtve planirane kopnene invazije na tu zemlju.
