Izvor: Blic, 10.Mar.2011, 02:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Glisando Mika Karna
Način na koji je Mik Karn, još dok je bio član grupe Japan, jednog od najneobičnijih bendova u istoriji, transformisao odnos prema bas gitari - skoro da nije uporediv ni sa čim. Instrument koji silom prilika najčešće ostaje zauvek ugrađen u temelje, ne dospevajući do fantastičnih arhitektonskih oblika koji se grade iznad njega, u Karnovim rukama pretvarao se u vijugavu krvnu liniju koja prožima i hrani kompletan prostor pesme.
Njegovim odlaskom na samom početku
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << />
ove godine ogromno neispitano područje plemenitog eksperimenta, obavijeno večitom polutamom, ostalo je bez neobično važnog svetionika. Bez obzira na to da li je svirao s grupom Japan ili, kasnije Polytown, ili s ljudima poput Pita Taunsenda, Midža Jura, Kejt Buš, ili Pita Marfija, s kojim je osnovao Dali’s Car, bas Mika Karna svojom prepoznatljivošću nenametljivo je dominirao materijalom.
Prema sopstvenom priznanju, nikada nije naučio note i, od najranijih pokušaja u simfonijskom orkestru, gde je sve svirao po sluhu, do direktnog uranjanja u muziku čak bez znanja o imenima tonova koje proizvodi, oslanjao se isključivo na intuitivni doprinos kreaciji. Zato su kreacije u kojima je učestvovao bivale tako prirodno i bezbolno izdvajane na posebno mesto i u posebnu kategoriju, u kojoj su ostale do današnjih dana.
Njegovi solo albumi, od „Titles" (1992) do finalnih ostvarenja „More Better Different" (2004) i EP-ja „Love’s Glove" (2005) deluju kao tajne pećine s neizbrojivim blagom, koje se mogu istraživati godinama, a da se ne savladaju sasvim. Njegove bas deonice plovile su i plove prostorima u koje ljudska noga retko ima priliku da kroči i nikada se nisu spuštale u banalnost rutine. Bilo bi, u stvari, sjajno kad bi život mogao da bude nalik glisandu Mika Karna: najpre se harmonično, originalno, inventivno, duhovito i inteligentno uspinje u potpunoj slobodi, a zatim utone u udobni i precizni fejdaut.
