Izvor: Politika, 04.Okt.2012, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Glava u torbi čoveka na belom hlebu
Između dva svetska rata, smrtna kazna postala je čak deo posebnog žurnalističkog žanra, dok su reportaže o osuđenicima na smrt imale „obavezne topose i fraze”
Srbija je jedna od poslednjih evropskih zemalja koja je ukinula smrtnu kaznu – jedan od najupečatljivijih pokazatelja državne represivnosti.
Danas, kada se ova kazna primenjuje samo u nekim državama SAD, Japanu, Kini, i nekim azijskim, naša kultura, pravna, sociološka i istorijska nauka, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dobila je jedinstveni i multidisciplinarni naučni rad Ivana Jankovića o povesti smrtne kazne „Na belom hlebu, smrtna kazna u Srbiji 1804– 2002”. Studiju o tome kako je smrtna kazna u Srbiji primenjivana u protekla dva veka, kojim svrhama je služila i kakve je tragove ostavila u politici, pravu, kulturi i jeziku, kao i o „krhkoj biljci abolicionizma”, objavili su „Službeni glasnik” i „Klio”. Dr Ivan Janković je advokat sa velikim iskustvom u predmetima intelektualne svojine i autorskih prava. Član je advokatske komore Beograda i Evropskog komiteta za sprečavanje mučenja i nečovečnog, ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja.
Pre svega, u uvodu dela, Ivan Janković je razgraničio jedan metodološki problem, s obzirom na to da je u 198 godina, kojima se bavi studija, Srbija postojala kao samostalna država 114 godina, a preostale 84 provela je kao deo unitarne Jugoslavije.
„Utoliko je ovo zaista istorija smrtne kazne u Srbiji od 1804. do 2002, ali i istorija smrtne kazne u Jugoslaviji od 1918. do 2002.”, precizirao je Janković.
Naslov „Na belom hlebu”, autor objašnjava običajem da se osuđeniku na smrt pre pogubljenja daje bolja hrana– za koju je sinonim u Srbiji odvajkada bio beli hleb. U ovoj složenoj studiji, koju je posebno pohvalio profesor dr Jovica Trkulja, Janković je ukazao na još dva idioma, koja su se odomaćila u jeziku na osnovu smrtne kazne.
„’Glavu u torbi’ nosi onaj ko je u smrtnoj opasnosti – ovo otuda što su se odsečene glave pogubljenih hajduka i političkih protivnika, preparirane u torbama transportovale radi javnog izlaganja. ’S koca i konopca’ označava družinu, sastavljenu od onih koji su izbegli zasluženoj smrtnoj kazni nabijanjem na kolac ili vešanjem. Oba ova idioma potiču s početka 19. veka”, objašnjava autor.
U vreme države Prvog srpskog ustanka „starešine su samostalno preduzimale sve radnje u krivičnom postupku– hapsile, isleđivale, sudile, osuđivale i kažnjavale, pa i na smrt – a još su i neposredno uticale na sud i naređivale im kako da rešavaju pojedine predmete. Takođe, u nedostatku zakona, primenjivano je običajno pravo. Saznajemo da je seoska ili plemenska zajednica smrću najčešće kažnjavala ubistvo, obljubu, paljevinu, krađu. Nezadovoljan slikom Srbije s početka 19. veka, ruski agent Rodofinikin pisao je 1808. godine: „Smrtnu kaznu, koju ovde hladnokrvno primenjuju, korisnije bi bilo ukinuti”.
Međutim, ni za vreme prve Miloševe vlade, pisanih zakona nije bilo, pa se sudilo prema običajnom pravu. Ivan Janković ističe da je u Srbiji od 1815. do 1839. smrtna kazna primenjivana onako kako je u Zapadnoj Evropi prestajala da se primenjuje, dok je period od 1839. do 1844. izgledao kao jedan neprekinut niz zavera i buna, koje su surovo ugušivane i kažnjavane. Janković dosledno prati i liniju pomaljanja i razvoja abolicionističke ideje u Srbiji, koja je dolazila stvaranjem građanskog društva, od intelektualaca školovanih „na strani”, kao i sa promenama u privatnom životu građana, odnosu pojedinca prema državnoj vlasti, kao i prema sopstvenom telu. Novo doba Srbije, nastalo Majskim prevratom 1903. obećavalo je i ukidanje smrtne kazne…
Prateći ovaj problem kroz vreme, Janković ističe da je ona naročito surovo primenjivana u Srbiji posle velikih ratova, i to kao odmazda. Poređenja radi, prema nepotpunim arhivskim podacima u Jugoslaviji je od 1945. do 1948. izrečeno 4012, a izvršeno je 3299 smrtnih presuda (u Srbiji 987). A između dva svetska rata, smrtna kazna postala je čak deo posebnog žurnalističkog žanra, dok su reportaže o osuđenicima na smrt imale „obavezne topose i fraze”.
„U Šapcu, gde je tradicija kafanskog pevanja bila jaka, u zatvoru su priređivani maltene čitavi koncerti: posetioci su znali da donesu gitaru, a jednom osuđeniku je na njegov zahtev pevao tada omiljeni šabački sevdalija… posetiti osuđenog na smrt bila je stvar prestiža”.
Rušenje Berlinskog zida najavilo je kraj realnog socijalizma, ali i kraj smrtne kazne u Evropi. Međutim, Janković podseća da je u Srbiji 1981, a desetak godina pre tog događaja, kod nas, osnovano Društvo za borbu protiv smrtne kazne, koje vlasti nikada nisu priznale, a zatim je 1986. usledio još jedan pokušaj osnivanja abolicionističkog društva. Smrtna kazna ukinuta je 2002. godine u vreme mandata ministra pravde Vladana Batića, što autor ne smatra i njenim konačnim završetkom, jer su stalno prisutni povremeni zahtevi za njeno uvođenje.
Stoga je, govoreći o ovom delu, Janković podsetio i na sajt www.smrtnakazna.rs , koji ga upotpunjuje, kao i na jedan predstojeći događaj. U bazi podataka na sajtu nalazi se evidencija od 6.592 na smrt osuđenih i 4.674 pogubljenih, a inače sajt se bavi istorijom smrtne kazne u Srbiji 1804–2002, kao i u bivšoj Jugoslaviji (1918–1991). Takođe, upućen je i poziv posetiocima sajta da po mogućstvu dodaju podatke o nekom svom osuđenom ili pogubljenom pretku. Sledeće nedelje, 10. oktobra, u Beogradu, biće obeležen Evropski dan protiv smrtne kazne, kao i deset godina Svetske koalicije protiv smrtne kazne, koju čini dvanaest nevladinih organizacija iz celog sveta. Program će organizovati nevladine organizacije „Srbija protiv smrtne kazne”, Centar za kulturnu dekontaminaciju i „Žene u crnom”.
Marina Vulićević
objavljeno: 05.10.2012.
Pogledaj vesti o: Japan
