Izvor: RTS, 23.Okt.2012, 08:49 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dom japanske boginje Sunca
Ise Đingu je najvažnije svetilište japanske autohtone religije šinto. Po drevnom predanju, u njemu prebiva boginja Sunca, od koje potiče carska loza Japana. Taj kompleks hramova jedinstven je po tome što se, još od kraja sedmog veka, svakih 20 godina u potpunosti iznova gradi. Njega godišnje poseti oko 6 miliona vernika, domaćih i stranih turista.
Raskošna stabla i jednostavne građevine od drveta koje leže u prijatnoj hladovini mogu da svojom skromnošću i smirenošću >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << zavaraju evropskog posetioca naviklog da kolevku duhovnosti nekog naroda ili regiona vidi u velikim, robusnim građevinama od kamena kakve su katedrale ili manastiri. Svetilište Ise Đingu je kompleks malih, nenametljivih hramova od drveta posvećenih većem broju božanstava japanske autohtone religije šinto, od kojih je najvažnija boginja Sunca Amaterasu. Od nje, kažu drevni mitovi, potiče japanska carska porodica.
Ovaj religijski kompleks, lociran u prefekturi Mie, otprilike dva sata vozom od grada Nagoje, je tradicionalno mesto hodočašća za vernike, ali je, kao jedan od stubova japanske duhovnosti i važan istorijski spomenik, takođe i nezaobilazno odredište za pripadnike drugih vera i ateiste koji su poštovaoci japanske kulture i istorije.
Ise Đingu je podeljen na dva manja kompleksa, spoljni i unutrašnji prsten, koji su međusobno udaljeni šest kilometara. U većem i religijski važnijem unutrašnjem prstenu nalazi se glavni hram, objekat u kojem, po verovanju, obitava boginja Sunca.
Po predanju, boginja Sunca Amaterasu uvređena nasilnim ponašanjem svog brata, boga oluje, sakrila se u nebesku pećinu, usled čega je iz sveta nestalo svetla i toplote. Drugi bogovi tada su došli na ideju da probaju da je ogledalom izmame iz pećine u čemu su i uspeli. To ogledalo sama boginja Sunca kasnije je predala svom unuku skupa sa još dva predmeta, simbola autoriteta i vladarske moći, i poslala ga na Zemlju čime je uspostavljena prva japanska dinastija.
To ogledelo, veruje se, pohranjeno je u glavnom hramu kompleksa. Ono je, po predanju, istovremeno i dragocena relikvija kojom je svetu vraćen život koji daje Sunce i sveti predmet u kojem se ogledao sam duh velike boginje i dokaz vladarskog autoriteta japanskog cara.
Obični smrtnici stoga ni danas ne mogu prići glavnom hramu koji je opkoljen drvenom ogradom. Pristup je rezervisan za cara i druge članove carske porodice, za koje je puno Japanaca, sve do kraja Drugog svetskog rata, iskreno verovalo da su potomci bogova, odnosno, preciznije, boginje Sunca Amaterasu.
U ograđenom prostoru oko glavnog hrama zemlja je pokrivena šljunkom sive i bele boje, pri čemu po sivom hode sveštenici, dok beli predstavlja prilaz namenjen isključivo za božanstvo.
Šinto je složen korpus različitih verovanja koji obuhvata obožavanje duhova prirode, duša predaka, a u prošlosti ga je odlikovao i kult cara kao direktnog potomka boginje Sunca. Jedno od centralnih obeležja šintoa je insistiranje na ritualnoj čistoći, naročito u komunikaciji sa bogovima, odnosno pri molitvi, pa su brojne ceremonije pročišćenja ljudske duše, ali i objekata i otvorenih prostora.
Obožavanje nebeskih i božanstava drveća, reka i planina u Japanu je staro hiljadama godina, a u 8. veku nove ere, po ugledu na praksu kineskih dinastija, japanski dvor je sastavio dve, mitologijom prožete, hronike koje sadrže deo tih verovanja, ali reflektuju i uticaj kineske filozofske i političke misli. Ove dve hronike, "Kođiki" i "Nihongi", sadrže zapise o stvaranju sveta, Japanskog arhipelaga, o genealogiji bogova, njihovom silasku sa neba na zemlju, te vladavini japanskih careva.
Periodična rekonstrukcija svetilišta
Legende zabeležene u ovim hronikama kažu da je šinto kompleks, koji se danas prostire na 55 hektara i zauzima četvrtinu teritorije grada Ise, izgrađen pre više od dve hiljade godina. Izvesno je, međutim, samo to da je svetilište u Iseu postojalo u sedmom veku nove ere po zapadnjačkom kalendaru.
Ono što je posebno interesantno je to da se sve građevine, uključujući tu i 100 metara dugi most na ulazu u untrašnji prsten, u celosti iznova grade svakih 20 godina i to od istog drveta, japanskog čempresa, u istom, prvobitnom obliku, ali na drugom mestu, nedaleko od prethodnog. Ova praksa, uz jedan kraći prekid, traje još od kraja sedmog veka.
Postoji više objašnjenja vezanih za običaj obnove i promene mesta: počev od onog da je zbog opadanja kvaliteta drveta potrebna redovna rekonstrukcija, preko toga da je za prenos zanatlijskog znanja i veštine na sledeću generaciju period od 20 godina optimalan, sve do apstraktnog tumačenja po kojem je obnova hrama simboličan izraz fundamentalnog prirodnog zakona promene, te vegetativnih ciklusa rasta, propadanja i obnove.
Ceo proces izgradnje, koji se obavlja bez upotrebe eksera, ume da traje i po osam godina, pri čemu lokalne drvodelje i stolari u proseku provedu dve do četiri godine u radu na obnovi hramova. Rekonstrukcija teče uz više religijskih rituala, u kojima se moli oprost od božanstva čije se staro prebivalište ruši, graditelji pročišćuju, novo mesto izgradnje čisti od zlih duhova, i božanstva pozivaju da pređu u svoje nova prebivališta.
Sledeća renoviranje zakazano je za iduću godinu.
Pored duhovne i istorijske važnosti, unutrašnji prsten svetilišta u Iseu u Japanu je poznat i po obližnjoj trgovačkaj ulici sa starinskim fasadama, u kojoj se prodaju brojne poslastice kao što su debeli rezanci napravljeni od heljde, račići, pečena riba, pohovane ćufte, ražnjići i krastavci, te deserti poput sladoleda ili mlevenog leda prelivenog slatkim sirupom.
Ponos regiona u kojem se nalazi svetilište su predmeti od keramike i biseri, koji se takođe mogu naći u prodavnicama te ulice, koja, preplavljena ljudima i umotana u kovitlac glasova prodavaca koji prizivaju mušterije, svakog dana pršti od energije.
Pogledaj vesti o: Japan
