Izvor: Politika, 12.Mar.2011, 10:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bilo je jezivo, stalno se trese
Stalna saradnica rubrike "Moj život u inostranstvu" Vesna Belušević, opisuje kako je sa porodicom u japanskom gradu Cukuba doživela razorni zemljotres
Mislili smo da će petak, 11.mart, biti kao i svaki drugi dan u našem u životu. Zapravo, svi smo bili veseli i opušteni jer smo prethodnog dana dobili rezultate prijemnog ispita našeg sina Dejana. Posle duge i naporne pripreme, Dejan je položio prijemni u dobroj državnoj školi i svima nam je laknulo.
Oko 14 >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << časova smo svi bili u stanu. Naš stan se nalazi na poslednjem, petom spratu zgrade, a sam stan je dupleks, na dva sprata. Dejan je otišao da se nađe sa drugom, moj suprug Radoje je spremao papire za posao, a ja sam počela da se pripremam za časove. U 15 časova su mi počinjali poslepodnevni časovi sa đacima. Otišla sam na sprat, u Dejanovu sobu da uzmem knjige kad je počelo da se drma...
Već dvadeset godina živimo u Japanu. Zemljotresi su česti i svi smo se na sve već navikli. Samo se ukočimo kad zemljotres krene, i znamo da se obično posle tridesetak sekundi smiri. Nekad traje duže, nekad kraće, ali nikad duže od minut.
U 14:46 je počelo da se mrda. U početku je bilo vrlo slabo, nije bilo potmulog zvuka koji često prethodi zemljotresu i ja sam pomislila da je zemljotres negde daleko. Nastavila sam sa poslom, ali drmanje nije prestajalo, već se zaukavalo.
Tad sam shvatila da je u pitanju nešto nesvakidašnje. Zatvorila sam dovod gasa u kupatilu, za svaki slučaj, mada je to ovde u Japanu podešeno tako da se automatski isključuje čim počne drmanje.
Htela sam da se vratim u Dejanovu sobu da pridržim police sa knjigama (srećom da nisam jer se kako će se ispostaviti sve srušilo i staklo razbilo u paramparčad), ali nisam mogla. Toliko se treslo da nisam mogla da se pokrenem!
Da bih se smirila, počela sam da brojim u sebi. Mislila sam svaki tren da će usporiti. Međutim, bilo je sve jače i jače. Stvari po stanu su počele da padaju, a ja sam brojala u sebi. Izbrojala sam do 120 i odustala. Mislila sam da je to kraj.
Bila sam srećna da nam ćerke nisu više u Japanu i molila sam se da je Dejan negde na ulici. Dok se još treslo pokušla sam da ga nazovem, ali linije nisu radile, sve je bilo mrtvo. Posle četiri-pet minuta počelo je da se smiruje. Suprug i ja smo krenuli da vidimo kakvo je stanje: Stan je bio u haosu.
Nameštaj srušen, stvari razbacane, staklo porazbijano, saksije sa cvećem porazbijane i zemlja pomešana sa srčom koja je bila po celom stanu. Na svu sreću nismo bili povređeni.
Nismo znali gde da krenemo, šta pre da radimo. Vrata smo srećom mogli da otvorimo. Pogledala sam preko terase,Sve je delovalo mirno, nikog nije bilo na ulici. Počeli smo da kupimo veće stvari i da sklanjamo staklo, kad se Dejan vratio sa drugom sav uplahiren, ali nepovređen. Sve ostalo je bilo nevažno.
Radoje je sve vreme bio hladan i radio je posao mirno i samo se nervirao što je negde zaturio naočare. Ja sam počela da iznosim neke stvari napolje (dokumenta, vreće za spavanje, topliju odeću) i da ih stavljam to u kola.
Telefoni nisu radili, gas je stao, ali smo imali struju. Japanska televizija nije radila oko sat. Mogli smo da gledamo VVS i SNN. Čuli smo da je epicentar u moru blizu prefekture Mijagi, najbliže gradu Sendai. To nije tako daleko od nas, na oko 250 kilometara, manje u pravoj liniji.
Vrlo brzo su počeli novi udari. Najjači je bio u prefekturi Ibaraki, gde se nalazi grad Cukuba gde živimo. Počela su sve učestalija drmanja. Dejan i ja smo odlučili da idemo napolje, Radoje nije hteo. Ostao je u stanu da čisti staklo.
Ispred zgrade su nas dočekale komšije. Svi su delovali smireno, bili su vrlo učtivi i svi su mirno čekali da stigne nova informacija. Roditelji su išli po decu u školu, ljudi su se vraćali sa posla.Dejan i ja smo se prošetali po gradu.
Nije bilo struje, semafori nisu radili i po celom gradu su formirane dugačke kolone automobila. Sve radnje su bile zatvorene, videli smo na nekim mestima srušene delove plafona. Cukuba je nov grad i zgrade u zidane po propisima, barem u centru gde mi živimo. Sve je delovalo normalno, izuzev što je bilo mnogo ljudi po ulicama. Nije bilo nikakve panike, gužve niti nereda.
Oko pola šest smo se Dejan i ja vratili u stan. Radoje je još spremao i tražio naočare. Nastavili smo da sređujemo krš u stanu, kad je u deset do šest neko počeo da kuca na vrata.
Mislila sam da je neko od komšija, kad ono - ispred mene stoji doteran gospodin. U oči mi je zapala njegova metalik kravata na tačke i farbana kosa. Dok sam ja tako polusvesno buljila u njegovu kravatu, on se poklonio i izvinio što kasni dvadeset minuta. Tek tada sam se setila da smo imali zakazano sa štimerom za klavir. Otvarila sam širom vrata da mu pokažem da nije baš najbolje vreme za štimovanje klavira, a on je poskočio kad je video da je klavir bio pomeran oko pola metra od zida, i odmah je počeo da ga vraća na mesto.
Objasnila sam mu da izuzetno cenim njegov profesionalizam i požrtvovanost radu, ali da ćemo ostaviti štimovanje za mirniji dan.
Ova nas je epizoda veoma oraspoložila.
Mi smo bili među deset posto srećnika koji su imali struju, vodu i gas, pa čak i internet. Čuli smo se sa najbližima i malo ih smirili. Večerali smo u stanu. Okrenuli smo sve na šalu i pokušali da simuliramo običan dan.
Naše komšije su otišle da spavaju u školsku fiskulturnu salu , a neki su spavali i u kolima. Dejan i ja smo otišli da provedemo noć u autu, a Radoje nije hteo.
Od 14:46 u petak, 11. marta, do danas, subote, 12. marta u 11:20 po japanskom vremenu kad završavam ovaj tekst tlo se uzdrmalo na stotine puta. Neki udari su bili oko 6 stepeni po Rihteru. Dok sam pisla ovaj tekst treslo se destak puta jače, a one manje ni ne brojim.
Najgora je neizvesnost. Kad će i da li će i gde će udariti novi zemljotres. Nadamo se da će uskoro sve da se vrati u normalu, i da će štimer moći da sredi klavir za Dejana...
Vesna Belušević, Cukuba, Japan
objavljeno: 12.03.2011.
