Izvor: Politika, 19.Okt.2012, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Besparica unazadila srpsko zdravstvo
Nedostaje oprema, potrošni materijal i savremeni lekovi, ali i lična inicijativa lekara da usvajaju nove metode
Koliko srpsko zdravstvo drži korak sa evropskim? Samo prošle nedelje u Beogradu su tri stranca operisala čak devet naših bolesnika. Japanski ekspert je otvarao potpuno zatvorene arterije srca takozvanim retrogradnim pristupom – kroz zdravi krvni sud probijao se do bolesnog – i postavio stent. To za >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << naše kardiologe još nije rutinska stvar. Stručnjak iz Nemačke je demonstrirao kako se laparaskopijom lako može izvaditi tumorom napadnuta nadbubrežna žlezda. Brzo je stigao demanti iz KBC „Zvezdara” da se to radi u ovoj ustanovi, kao i u Novom Sadu, međutim, to nije opšte usvojena, standardna metoda, kakva je u Nemačkoj duže od 20 godina. Treći je bio Amerikanac, koji je pokazivao laparaskopsku operaciju debelog creva, koja se istina radi i kod nas, ali ne u teškim slučajevima.
Prvu ozbiljnu sumnju da sa našim napredovanjem u medicini nešto nije u redu, izneo je pre dve i po godine tadašnji ministar zdravlja Tomica Milosavljević, koji je problem sa diskus hernijom rešio u Minhenu neinvazivnom metodom, sa kraćim oporavkom i minimalnim rezom. Problem je što do sada ova metoda nije uvedena u Srbiju, a juče niko nije znao da nam kaže da li je i jedan mladi stručnjak poslat u beli svet da ovu metodu nauči i usavrši.
Pre dve decenije nije bilo tako. Tada mladi hirurg, a danas direktor Kliničko-bolničkog centra „Dr Dragiša Mišović” profesor dr Radisav Šćepanović, tokom 1993. godine, lično je uradio 187 laparaskopskih operacija žučne kese. Te iste godine u celoj Švajcarskoj urađeno je 100 takvih operacija. Dr Šćepanović je metodu naučio u Škotskoj i kaže kako je posle toga po celoj Srbiji išao i obučavao hirurge i ginekologe.
– Laparaskopsko vađenje žučne kese je zlatni standard svuda u svetu, međutim, i dalje u Srbiji imamo lekare koji kažu „to je eksperiment” i nastavljaju da rade klasične operacije, jer nisu naučili novu metodu – priznaje dr Šćepanović, dodajući da je dobra ideja da dolaze eksperti sa strane i pokažu kako se nešto radi.
– To je bolje nego da 50 naših doktora ide na neki kongres u Argentinu. To što niko nije otišao i u svetu naučio minimalno invazivnu metodu lečenja diskus hernije, znači da niko nije lično zainteresovan za to – primećuje dr Šćepanović.
Svakodnevna borba sa besparicom i dotrajalom opremom je posebna priča: trenutno na Institutu za neurohirurgiju KCS imaju vrlo savremenu opremu za neuronavigaciju, ali su se ovih dana istovremeno pokvarila dva mikroskopa, od kojih se za jedan više ne proizvode ni rezervni delovi.
– Čak u i ovoj besparici imamo nove stvari, a zapnemo na mikroskopima koji su 30 godina prisutni u neurohirurgiji. Tako se u ovom času snalazimo, premeštamo operacije – kaže jedan neurohirurg ove ustanove, zaključujući da je istina jednostavna: bez novca teško je držati korak sa Evropom i svetom.
Načelnik Kardiohirurgije dva Instituta za kardiovaskularne bolesti „Dedinje” docent dr Predrag Milojević iskren je: da smo ga pre pet godina pitali da li se u kardiohirurgiji zaostaje za Evropom, odgovor bi bio negativan.
– Ne zaostajemo ni sada po sposobnosti naših ljudi da urade svaku operaciju. Manje-više svi naši hirurzi su na usavršavanju u inostranstvu proveli najmanje godinu dana, a neki i više. Prošle godine je čak jedan kolega bio i na Teksas hart institutu i spremni smo i za transplantacije srca, koje smo već radili. Međutim, zaostajemo po materijalnim mogućnostima. Za savremeni trend u kardiohirurgiji, ugradnju perkutanih valvula, potrebne kod visokorizičnih pacijenata, pripremamo i kombinovanu salu i obučeni smo da radimo takvu operaciju, ali nam za to nedostaje novac, jer samo valvula košta 18.000 evra, Limitirani smo i u nabavci novije opreme i potrošnog materijala za svaku intervenciju – kaže dr Milojević.
Razlika u lečenju vidi se i kod terapije raka: utisak je da se na zapadu sa ovom dijagnozom živi duže nego kod nas.
– To je istina, ali tamo pacijenti žive duže, jer su im dostupniji bolji lekovi i visoke tehnologije koje znače i sofisticirano zračenje. U ovom času Srbiji nedostaje osam najobičnijih, standardnih aparata za zračenje, a naši lekari znaju i koji su najbolji lekovi i najbolji pristupi, ali nedostatak novca nam vezuje ruke – kaže onkolog i direktor KBC „Bežanijska kosa” profesor dr Vladimir Kovčin.
Direktor Klinike za otorinolaringologiju KCS profesor dr Vojko Đukić kaže kako je nekad u našem zdravstvu bilo više para, volje i bolje organizacije, pa je bilo lakše držati korak sa najboljima.
– Ipak, tvrdim da 99 odsto naših pacijenata sa svojim znanjem i opremom lečimo u skladu sa evropskim pravilima. Ne leči uređaj bolesnika, nego čovek i njegovo znanje. Neke stvari su u medicini i moda: mnogo toga se može sasvim dobro lečiti i na klasičan način. Ali, na našoj klinici se laserskim i endoskopskim tehnikama leči rak grkljana, što nije rutina ni u razvijenim zemljama, a upravo su naši radovi u toj oblasti poslužili za protokole – kaže profesor Đukić.
---------------------------------------------
I sankcije zaustavile domaću medicinu
– Sankcije devedesetih su u velikoj meri doprinele da se zaustavi razvoj naše medicine. Prvo, smanjeni su stručni kontakti – teško se odlazilo na usavršavanje u inostranstvo, a malo ko nam je dolazio. Nismo mogli da nabavljamo opremu, jer nije bilo legalnog načina, ali ni para. Mladim lekarima na specijalizaciji pokazivali smo kako se rade operacije, a onda su oni imali samo „penicilin” i „gentamicin” od antibiotika, koji su se davali pacijentima posle zahvata. To znači da lekare nismo učili prema standardu nego kako smo morali. Kada su sankcije ukinute, nismo mogli da nastavimo gde smo stali, jer smo upali u još gori period ratova, a zatim i tranzicije – kaže direktor ORL klinike KCS profesor dr Vojko Đukić.
Olivera Popović
objavljeno: 19.10.2012.
