Izvor: Večernje novosti, 27.Jul.2013, 13:22   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Beogradske priče: Prvi Kinez u Beogradu

Prvi Kinez u Beograd nije doputovao sa talasom trgovaca koji danas zaposedaju tržne centre i mnogobrojne pijačne tezge, već znatno ranije - pre Drugog svetskog rata.Tada je Čo Čeng Po bio jedini Kinez u našem prestonom gradu. Nije teško pretpostaviti da je bio veoma neobičan ondašnjim Beograđanima, kao jedini predstavnik svog naroda. A on je bio, kažu, simpatičan čovek, aristokratskog porekla, a živeo je skromno na Dorćolu, na mansardi u Ulici kralja Petra 60. Trgovao je japanskom >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << robom, a bio je interesantan predratnim reporterima lista „Vreme“ koji su napravili upečatljivu priču o njemu.Prava ljubavU broju ovog lista od 3. februara 1938. godine naišli smo na tekst koji govori kako je Čo Čeng Po upoznao Jevrejku Gabrijelu - Elu Levi, i da je između mladih planula ljubav, ali da je to bilo toliko neočekivano za njenu porodicu da su je poslali na lekarsko posmatranje u psihijatrijsku bolnicu. Njena želja da se uda za Kineza nije mogla da se podvede ni pod jedan kliše onog doba. Međutim, kao u svakoj bajci, ljubav je pobedila, a u bolnici je Ela dobila papir na kojem je pisalo da je sasvim zdrava.Nedugo zatim, ova dama u znak protesta prema svojima uzima srpsko ime Danica, a brak sa beogradskim Kinezom uveličala je devojčica Glorija, koju je otac zvao i Micuko.Njihova priča ni po čemu nije bila tipična, jer su uskoro na Čo Čeng Poova vrata zakucala tri misionara iz daleke Kine. Uveliko je besneo rat između njegove domovine i Japana, a oni su došli čak u Beograd da mu objasne kako „na njega računaju“. Bilo je pitanje: kuda sad?!U međuvremenu devojčica Glorija je rasla, bila je veoma talentovana, majka ju je učila da peva „Uskliknimo s ljubavlju svetitelju Savi“, a otac neke čudne pesme koje niko u komšiluku nije razumeo. Pored srpskog i kineskog, učila je i nemački jezik.Tada je za ovu porodicu i malenu Gloriju čula Gita Predić, kći Branislava Nušića, i cela priča dobija novi obrt. Iako je jedini kosooki Beograđanin bio budista, rešio je da zajedno sa porodicom primi pravoslavlje, a kum je trebalo da bude, ni više ni manje nego sam Nušić. Čin krštenja trebalo je da upriliči lično patrijarh Varnava, a Nušić je budućoj kumici, koja je pokazivala i raskošan talenat za glumu, uveliko slao dobronamerne poruke sa željom da je što pre vidi na sceni.Nažalost, Nušić je ubrzo umro, a predratni novinari su zabeležili kako je jedno neutešno dete posebno tužno plakalo na njegovoj sahrani: to je bila malena Glorija. O tome su pisale predratne novine, a na reporterima „Novosti“ bilo je da saznaju ima li priča svoj drugi deo...U Pančevo po spasPosle duže potrage, u Pančevu smo upoznali Bojana Gerstnera, Glorijinog sina, i njegovu suprugu Valentinu. Iskreno, mislili smo da je vihor sumanutog rata potpuno izbrisao beogradsku kinesko-jevrejsku romansu, ali Glorija i njeni potomci su preživeli grozote rata, a nama ostavili veličanstvenu priču.PREDRATNA ČETVORICA? Prema popisu stranaca u Beogradu iz 1929. godine, u našem glavnom gradu bila su četvorica Kineza. Reporteri lista „Vreme“ očigledno su znali samo za jednog. - Mi znamo da ih je bilo dvojica, i da su bili vrlo bliski - objašnjava Čo Čeng Poov unuk Bojan Gerstner. - Drugi se zvao Lau Cijen Pao i dogovor između njih dvojice bio je da, ukoliko se jednom od njih nešto desi, drugi preuzme brigu o deci koja bi ostala za njim. Tako je sin Lau Cijen Paoa, posle smrti oca bio pod starateljstvom glavnog junaka naše priče, a to je Rajko Lau, čovek koji je kasnije postao poznati rukometaš.- Moj deda Čo Čeng Po i baka Gabrijela - Ela Levi dočekali su u Beogradu Drugi svetski rat, a baka se nikad do kraja nije odrekla svog jevrejskog porekla, naprotiv, kažu da je sa ponosom nosila žutu traku tokom okupacije. Nju su uhapsili nacisti, i više o njoj niko ništa nije saznao, a deda Čo Čeng Po je rešio da se sa ćerkicom Glorijom, odnosno mojom majkom, sakrije u selo Debeljača u okolini Pančeva.Kasnije, otac i kćer prelaze iz Debeljače u Pančevo gde dobri Kinez umire 1958. godine od upale pluća, a Glorija ostaje da živi u ovom gradu, udata za Velimira Gerstnera.Glorijina snaja, Valentina Gerstner sa izuzetnim poštovanjem govori o ovoj dami. Kaže da je imala tešku sudbinu, jer je njenu majku, još pre rata otac Elijas Levi, stožer porodice i ugledan jevrejski trgovac, zvao da se vrati, ali kada bi se o praznicima pojavila sa Glorijom, druga deca su je gledala sa nipodaštavanjem i zvala je „Kinešče“.- Posle rata, Glorija je završila Višu ekonomsku školu - govori Valentina Gerstner. - Do penzije je radila kao šef računovodstva u preduzeću „Dunav-Tisa-Dunav“. Bila je izuzetna majka i predana supruga sve do smrti 2007. godine. Ono što je na nju posebno ostavilo trag bila je žal za majkom, i mučilo je što nikada tačno nije saznala njenu sudbinu. Sada je izvesno da je Gabrijela okončala život na isti način kao i više od šest hiljada beogradskih Jevreja, na nacističkim gubilištima. Takva je bila i sudbina porodice Levi. Od njih osmoro, samo jedan član je uspeo da se spase.Zato joj je toliko teško pala očeva smrt, iako je tada već imala 25 godina. Dobroćudni Kinez joj je bio sve na svetu.- Njena blaga narav i iskrena dobronamernost svima nam je ostala u sećanju - govore Valentina i Bojan Gerstner. - Mi imamo dve kćeri, Martinu i Nikolinu, i veoma smo ponosni što one nose deo krvi naših neobičnih predaka, Čo Čeng Poa, i bake Jevrejke, koji su na čudesan način povezali Daleki istok, Jevreje, Srbe, Beograd, Dorćol i Pančevo.„Zamešateljstvo“ na krštenju Teško je da je postojao sveštenik koji je bio više zbunjen nego onaj kojem je zapalo u zadatak da krsti Bojana Gerstnera, i to u Kapeli svete Petke na Kalemegdanu. Bojan je trebalo da kumuje na jednom venčanju, a pre toga je i sam rešio da bude kršten kao pravoslavac. Kum na krštenju bio mu je Zoran Varga, pola Srbin pola Mađar. Tek da bi zamešateljstvo bilo još potpunije.BAŠTA VELIKOG KINEZA Po je bio vrhunski intelektualac, a njegova znanja nisu bila primerena „običnom“ čoveku. O tome nam je pričao profesor Beogradskog univerziteta u penziji Bratislav Atanacković, čovek koji pamti druženje sa Poom. - Činovnici kineske ambasade održavali su prisne kontakte sa Čo Čeng Poom čak i u vreme kada Jugoslavija i Kina nisu bile u dobrim odnosima - seća se Atanacković. - Posećivali su ga pogotovo u doba velikih kineskih praznika. Znam da je on pre Drugog svetskog rata trgovao veoma vrednim porcelanom, bio je vrlo elegantan i kretao se u visokim krugovima, u kojima je bio uvažavan. Zašto se posle rata vratio na pančevačku pijacu, na kojoj je takođe prodavao kineske rukotvorine, ne bih znao da kažem. Ali pamtim ga, pred njegovu smrt, kada sam ga obišao u dvorištu njegove kuće, i kada je napisao nešto kineskim slovima na zidu. Kada sam ga upitao šta tamo tačno piše, odgovorio je: „Ovo je mala bašta velikog Kineza.“- Sveštenik koji je uzimao podatke prvo je tražio poreklo majke - seća se Gerstner. - Rekao sam: „Kineskinja“. Na pitanje o njenoj veroispovesti usledio je odgovor: „budistička“.Sveštenik je sumnjičavo pogledao kada je pitao za oca, a dobio je odgovor da je polusrbin - polunemac, katolik, ali da mu je deda imao ukrštenu nemačku i češku krv. Dodao je i da mu je jedna baka Jevrejka, a druga polusrpkinja a polumađarica.- Uh, ala smo komplikovano počeli... - otelo se svešteniku.Nije to sve. Gerstnerova supruga Valentina ima prabaku koja je bila Nemica, jedna baka joj je imala dopola srpsku, a otpola nemačku krv, da bi joj majka bila Slovakinja, a otac čist Mađar. Ona se izjašnjava kao Mađarica, a Bojanove i Valentinine kćeri Martina i Nikolina svuda na planeti, valjda, imaju ponekog rođaka. Korejci i KineziBojan Gerstner se seća i da je jedna prijateljica njegovog oca lekar u SAD, i da je nekoliko puta zvala njegovu majku Gloriju telefonom.- Razlog je bio vrlo neobičan. Tamo je živela jedna grupa Korejaca koje je ona lečila, i koji su joj pričali kako su se zatekli u Srbiji tokom Drugog svetskog rata, kada im je jedan Kinez pomogao da prežive sakrivši ih u selu Debeljača blizu Pančeva. Kako su shvatili da je to mogao da bude samo Čo Čeng Po, zvali su moju majku nekoliko puta kako bi joj se zahvalili.
Pogledaj vesti o: Japan

Nastavak na Večernje novosti...