Izvor: Politika, 07.Jan.2011, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
142 medveda na Senatskom trgu
Vožnju od ruske granice prema finskoj prestonici doživljavate kroz beskonačni japanski vrt za gledanje iznutra (vrt je u pokretu, prozori i vrata su na točkovima): borovi, breze i prastaro kamenje. A u strogoj sarajevskoj gimnaziji, krišom čitajući knjigu na času latinskog jezika, umesto drevnim Rimom, putujem Finskom, bajkovitom šumom u kojoj večni narodni pevač upravo upokojava mitskog medveda.
„Incidit in Scyllam qui vult vitare Charybdim, kao u snu odjednom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << iza leđa čujem zloslutan glas. Nek učenik prevede!” Upada u Scilu...ko hoće da pobegne... od Haribde, učenik s mukom sriče homerovsku rečenicu. „Šta čita učenik?” Kalevalu, kažem izvlačeći je ispod klupe. Prijatno iznenađen, s podignutim kažiprstom i glasom „mrtvog jezika”, profesor upozorava, istovremeno praštajući prekršaj: „Pogled upravljen na više predmeta manji je za pojedinosti!”
Ali sada, dok se sećam pojedinosti davno iščezle školske epizode, sunovraćuje se u pejzaž tajanstvene knjige: jureći, izvrsna cesta seče opis prirode iz epa. Nepregledna šuma neprestano se menja, beskrajno nebo kojim žure raznobojni oblaci od jezera Ladoga prema Baltičkom moru...
Putovanje kroz Kalevalu
Blagodareći i golfskoj struji, Finska je gotovo sva pokrivena zimzelenim šumama, najpošumljenija evropska država. Drveće s obe strane ceste kao da je raspoređivao neki nenadmašni dizajner krajolika, đerdapski niz crnogorice, pa u magnovenju kretanje Šekspirove Birnamske šume, neuporedivi mizanscen drveća...
U svakom slučaju, namernik neće pogrešiti ako Kalevalu izabere za vodiča, ne samo kroz prirodu i mit, neka joj se prepusti i u svakodnevnom životu, na svakom koraku nerastresen pogled otkriće znakove pored puta. Neće, dakle, pogrešiti ako upoznavanje zemlje „hiljadu jezera” izbliza, započne u – finskoj sauni.
Gotovo svaka obitelj je ima, kad se gradila kuća, često je prva završena prostorija – sauna. U njoj se pročišćava i telo i duh, gotovi pivo, ponekad žena rodi... Prostor za kontemplaciju, kao budistički zid. U ratu (koji nije na ceni ni u bojevim stranicama epa), uz rovove i tranšeje, obavezno se podigne i sauna. Kurcio Malaparte je utiske sa finskog ratišta preneo na Apeninsko poluostrvo.
Pravila ponašanja u sauni, kao u crkvi: tišina i sabranost... Kroz zidove se uliva prepoznatljiv zvuk, ne može se pogrešiti, to u „suhu paru” i miris breze prodire tipični finski pejzaž: „Sibelijus, Finlandija ili Karelija. Kalevala za mene nije ništa drugo nego muzika, tema i varijacije”, skladajući Kullervo simfoniju, pisao je kompozitor svojoj ženi.
Kult saune: u toploti svih podneblja (prema izboru), i razmišljanju, ne samo pojedinac, čitav narod dostiže „fizičku i duhovnu ravnotežu”.
Kompozicija Kalevale je neobična, na mnogo načina. Na primer, pevači Kalevale, upozorava prevodilac dr Ivan Šajković, često prave skokove: u vremenu kad ljudi nisu znali za vatru, na nogama starojka je obuća iz Nemačke.
Od Ilmatare, majke zemlje i njenog sina Vejnemejnena, „potiče zemaljski svet”, (ne)stvaran, očaravajući... pevač, mudrac, čudotvorac Vejnemejnen muzikom i čarobnim rečima preobražava svet kao da je stvoren njegovim glasom i instrumentom od riblje kosti ili breze – kantele. Kad se oglasi, poput kakvog polarnog Orfeja, slišaju ga „sva živa bića u vazduhu, na zemlji, u vodi”. Vođen svojim fantastičnim poduhvatima mnoge je opasnosti i zaleđena jezera prošao. (Njegovim tragom kroz teškoće i led, uporno je išao Elias Lenrot skupljajući drevne karelske rune, vekovima prenošene iz grla u grlo da bi ih, dajući im današnji oblik i ime, objavio u 32, pa u 50 pevanja: „Kalevala“.) Jedan od poslednjih podviga čarobnjaka – svirajući kantele uspavljuje ratoborni severni narod i za svoju domovinu preuzima sampo – magični mlin iz koga teče srebro, so i brašno, zemlji u čijem je posedu obezbeđeno je trajno blagostanje.
El dia que Bertolt Brecht va morir a Finlandia, naslov drame prevedene sa valencijanskog najpre na francuski, vodi vas prema prizoru u kome nemački pisac, bežeći od sunarodnika zaslepljenih krvavom ideologijom, pokušavajući da stigne na cilj (poput mitskog pevača i posvećenika koji je sakupljao njegove umotvorine), gazeći preko zaleđenog jezera propada kroz led. Breht iz drame nije uplašen, žali samo što komad Dobri čovek iz Sačuana nije dovršio: Finska je za umiranje dobra kao i neka druga zemlja, poslednja mu je misao dok tone u tamu.
Srećom za „efekat otuđenja”, dramskog pisca vraća u život jedra finska seljanka, najpre tretmanom u sauni, pa ljubavnim zagrljajem. Međutim, čovek ne mora u polarnom krugu biti izvučen iz finskog jezera da bi se uverio kako je Finska mnogo bolja za život, nego za smrt. Magazin Newsweeknedavno je objavio listu zemalja najboljih za život i rad. Na prvom mestu je – Finska, ispred Švajcarske, Švedske, Australije, Luksemburga, Norveške, Kanade, Holandije, Japana i Danske. Na stotom mestu su Burkina Faso, Nigerija, Kamerun. Gotovo pola država na planeti nije uvršteno u spisak. A rejting je izveden iz mnogih pokazatelja, uključujući ekonomski razvitak, sigurnost, političku stabilnost, stepen obrazovanja... Učini se ovde da društvo kao umetničko delo nije tek puka utopija. Razume se, magični mlin je učinio svoje, ali biće da je suština u daru i pregnuću čitavog naroda, od koga se ima šta naučiti.
U kojoj još zemlji jedno umetničko delo ima svoj praznični dan?! Drugo je godišnje doba, nije Dan Kalevale, svenarodna proslava. Ali posvuda oko nas su odnegovani ljudi. Sa raznih kontinenata, odlično odeveni, prepuštajući lica blagom suncu, spokojno čavrljaju kao da je večni raspust.
Da li je Muzej finske arhitekture uklonio zidove i proširio se na ceo grad: posvuda spomenici graditeljstva i istorije, arhitekti udružuju maštu, gotovo svako zdanje zastupa vlastitu estetiku – ravnoteža stilova kao raskošni gradski stil.
Da li se zanimljive ulice na sve strane ulivaju u more?! Najednom, ogromno belo zdanje u čijim se mnogobrojnim prozorima žari sunce, pa svetli poput Felinijevog broda u Amarkordu, odvaja se od niza zgrada i – isplovljava; ne veruješ svojim očima, baš kao ni Gogoljevi malovarošani iz priče, dok u noći plovi lađa ulicama Mirgoroda. Čas kasnije pokazuje se da je to zaista brod, pa neće iznenaditi ako iz ulice na obzoru isplovi i ledolomac „Sampo”...
Kud god kreneš, stići ćeš u centar, na neoklasični Senatski trg, iz koga se grad širio u svim pravcima. Prizor je začaran, zaista, nekako kalevalski: u ogromnom prostoru slavnog trga 142 golema medveda, iz 142 zemlje, na svakom su heraldički znaci i obojena značenja rečnika simbola, slikani tako da predstave identitet zemlje koju zastupaju. Podignutih prednjih šapa kao da plešu na slici Erika Kainberga u Turku: okružen pevačima u pejsažu, Vejnemejnen okida žice kantele, a otsonen (medved, fin.), njega igra, potaknut svirkom, a ne oružjem.
Umetnost i kultura tolerancije: islikani medvedi su započeli svetsku turneju u motu: Moramo se bolje upoznati, to pomaže da bolje razumemo jedni druge, i mirnije živimo zajedno.
U poeziji sav svet
Sauna čoveka priprema za različita zadovoljstva. Finsko pivo je sigurno jedno od onih koje ne izneverava. Ko ga je probao, i u Dablinu će ga pretpostaviti omiljenom napitku koji ne prestaje da kvasi stranice Džojsovog Uliksa. A u Kragujevcu, u ugodnoj pivnici Allectus, dok se žedan odlučuje da čašu svetlog, ćilibar ili crnog, u „primerku za poneti” istorijata piva, otkriće da je u „sagi Kalevala pivu posvećeno 400 stihova, a celokupnom postanku sveta pripalo samo 200”.
A „vekovečni taj čarobnik” Vejnemejnen, ispivši svoje piće, otpevavši svoje pesme (svom narodu na radost večnu), napušta zavičaj, prepušta ga novom naraštaju (pretpostavljajući da će biti ponovo pozvan da sagradi novi sampo i nove kantele): „Evo, tu je sad putanja/ Za pevače sposobnije./ Za veštije pesmopevce, / što pesama više znaju, / Za mladiće koji rastu,/ Pokolenje što sazreva...”
Na kući mojih prijatelja blista tabla sa zlatnim grbom okruženim finskim i engleskim slovima FINSKI KONZULAT; uveče čitam knjigu finskih pesnika koje je preveo Hercegovac Osman Đikić, počasni finski konzul u Sarajevu. Još su stihovi u rukama, a sobu ispunjava miris kafe, prozore obliva jutarnja sunčeva svetlost: „Ovdje je miris kafe kao uspomena/ koju pamtimo iz nekog Prustovog romana/ O Sarajevu sam znao po pucnjima, ali samo iz knjige./ Tek kad je prošlo kroz moje vlastito srce/ shvatih da je grad istorije...“ Tako peva Penti Saritsa u vencu svog pesničkog rodoslova. Saznajem da je Finska istinska zemlja pesnika: na jedan helsinški konkurs za pesničku zbirku, stiglo je preko dve hiljade zbirki, sa preko 70.000 pesama! Sabranim stihovima već bi mogla da se prekrije površina cele ove izuzetne zemlje, i hiljadu jezera u njoj, i more oko nje!
Koliko Finske, toliko i sveta. Ceo svet, kako upućuje biblioteka beogradske „Prosvete” u kojoj je štampana i zbirka „Savremena finska poezija“: Odisej, Platon, Ovidije, Balkan, Dunav, zavija vjetar u prozorima Evrope, kapija Vizanta, Afrika, Azija, Kolumbo, niko nije sam i niko nije ceo svet, Kecalkoatl, obrisi Isusovog lica, Helsinki politropos, Dostojevski, kad se ogledala vide u ogledalu dobro se razumeju, zemaljska kugla u ruci svemira, 20.000 drozdova, Helsinki ponovo izgrađuju prema planu Alvara Alta...
A Kalevala je čudo: vrativši se u Beograd, zatičete je u nekoliko jezika i umetničkih oblika, sred galerije Atrijum, gradske biblioteke... Ali i život je čudo: nakon toliko proteklog vremena, ponovo u rukama imam knjigu na latinskom jeziku: Kalevala!
Boro Drašković
objavljeno: 08.01.2011.
