Izvor: NoviMagazin.rs, 09.Sep.2019, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vladimir Gligorov: Dolaze izbori i pare
Jedan problem jeste bojkot. Drugi – pregovori s Kosovom. A onda su tu i privredna kretanja, koja nisu ohrabrujuća. Očekivani odgovor vlasti jesu najave da će se povećavati plate i penzije, a tu je i najavljeni plan o javnim ulaganjima u preporod. Za nove četiri godine, deset, dvanaest, a možda i više milijardi evra u – sve. Zašto sve to? Ostavljam po strani Kosovo jer ni vlast niti opozicija ne mogu da očekuju mnogo >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << glasova na tome.
Jedan razlog jeste što nije neverovatno da bojkot i uspe. Uspeh bi bio ukoliko bi izlaznost bila ispod 50 odsto. Kako na skupštinske izbore ne izlazi više od oko 55 odsto glasača koji su na biračkom spisku, nije potrebno mnogo njih da radi nešto drugo na dan glasanja, pa da se to vidi na smanjenoj izlaznosti. Šta god da se misli o opoziciji, prema istraživanjima javnog mnjenja ona bi ipak trebalo da skupi oko petnaestak ili čak dvadesetak odsto glasova ukoliko bi izašla na izbore. Dovoljno je verovatno da samo najogorčeniji protivnici vlasti zaista i bojkotuju izbore, recimo polovina od onih koji bi inače glasali za opozicione stranke, pa bi verovatno izlaznost bila ispod 50 odsto. I legitimnost vladajućih stranaka bila bi u najmanju ruku sporna.
Ovo je, naravno, problem izbornog spiska. Poređenje možda pomaže. U vreme makedonskog referenduma, koji nije uspeo zbog bojkota, a i posle, gospodin Vučić ga je uzimao za primer nedemokratičnosti vlasti jer su ga ignorisale. O tome sam pisao tada, tako da to nije ovde potrebno ponavljati. No, valja zapaziti da je lakše pobediti bojkotom nego glasanjem, bar ukoliko je cilj da se ospori legitimnost vlasti kada joj se već ne može uzeti vlast. Zašto?
Zato što otprilike 45 odsto glasača sa biračkog spiska ne glasa. Tako da, recimo, još 10 odsto glasača ne izađe na izbore, što je manje od 700.000, i opozicija može da tvrdi da je bojkot uspeo. Zbog čega je vladajućim strankama važno da opozicija izađe na izbore i izgubi, kao što bi izgubila i u Makedoniji. Tako da ne pomaže mnogo vređati i kinjiti opoziciju i elitu i već sve koga ne jer je ona potrebna, potrebno je da izađe na izbore da bi naprednjaci i socijalisti tvrdili da su legitimna većina, te stoga i vlast.
Stoga obećanja. Problem je u tome što izvršenje obećanog zavisi ne od toga da vlasti pobede već od toga da opozicija prihvati da izgubi. Ali zašto bi se nova-stara vlast držala obećanja datih onima koji ne mogu da je ugroze osim nesaradnjom od izbora do izbora? Pa nije izvesno da će milijarde obećanja obezbediti potrebnu izlaznost na izborima.
Drugi problem su pare. Da bi one bile obezbeđene iz poreza ili iz prihoda od ulaganja, potrebno je da se povećava privredna aktivnost. Nije, međutim, uopšte izvesno da bi to trebalo očekivati, bar sada nema osnova da se prognozira značajno ubrzanje privrednog rasta. Ukoliko se, recimo, uzme prosek poslednjih deset kvartala, uključujući i poslednji, za koji sad imamo podatke, dakle drugi kvartal ove godine, prosečna stopa rasta jedva da je veća od tri odsto (3,1). U prva dva kvartala ove godine bila je 2,7 odsto.
Uz to, industrijska proizvodnja ima negativnu stopu rasta ove godine, kao i poljoprivredna proizvodnja. Ulaganja se zaista povećavaju jer je značajno živnulo građevinarstvo. Ono bi svakako značajno nastavilo da doprinosi privrednom rastu i ako bi se zaista trošile milijarde na puteve, železnicu, stadione, kanalizaciju, vodovod i na infrastrukturu svake vrste. Kao što bi se privredni rast podstakao povećanjem potrošnje, domaćinstava i države. Jedino što nije izvesno da bi se postiglo da privredni rast bude značajno brži od tri odsto. Ukoliko bi se povećavao spoljnotrgovinski deficit usled povećane potrošnje i ulaganja, a ne bi se značajnije povećala industrijska proizvodnja, pa i poljoprivreda.
Ukoliko glasači ne poveruju u obećanja i ne očekuju povećanu privrednu aktivnost, bar ne ubrzanije nego poslednjih godina, o decenijama da i ne govorimo, nije jasno zašto bi izašli na glasanje, a ne bi nastavili da glasaju nogama i priduže se onima koji su na biračkom spisku, a zapravo nisu više u zemlji ni u privrednom niti u političkom smislu.
Idu, dakle, izbori, dreši se kesa bar na rečima i vlasti se kao i uvek nadaju da će glasači poverovati u ono što znaju da nije i da neće biti. Uspevalo je mnogo puta dosad, pa će možda opet. Ali malo je potrebno pa da ne uspe.
Jedan razlog jeste što nije neverovatno da bojkot i uspe. Uspeh bi bio ukoliko bi izlaznost bila ispod 50 odsto. Kako na skupštinske izbore ne izlazi više od oko 55 odsto glasača koji su na biračkom spisku, nije potrebno mnogo njih da radi nešto drugo na dan glasanja, pa da se to vidi na smanjenoj izlaznosti. Šta god da se misli o opoziciji, prema istraživanjima javnog mnjenja ona bi ipak trebalo da skupi oko petnaestak ili čak dvadesetak odsto glasova ukoliko bi izašla na izbore. Dovoljno je verovatno da samo najogorčeniji protivnici vlasti zaista i bojkotuju izbore, recimo polovina od onih koji bi inače glasali za opozicione stranke, pa bi verovatno izlaznost bila ispod 50 odsto. I legitimnost vladajućih stranaka bila bi u najmanju ruku sporna.
Ovo je, naravno, problem izbornog spiska. Poređenje možda pomaže. U vreme makedonskog referenduma, koji nije uspeo zbog bojkota, a i posle, gospodin Vučić ga je uzimao za primer nedemokratičnosti vlasti jer su ga ignorisale. O tome sam pisao tada, tako da to nije ovde potrebno ponavljati. No, valja zapaziti da je lakše pobediti bojkotom nego glasanjem, bar ukoliko je cilj da se ospori legitimnost vlasti kada joj se već ne može uzeti vlast. Zašto?
Zato što otprilike 45 odsto glasača sa biračkog spiska ne glasa. Tako da, recimo, još 10 odsto glasača ne izađe na izbore, što je manje od 700.000, i opozicija može da tvrdi da je bojkot uspeo. Zbog čega je vladajućim strankama važno da opozicija izađe na izbore i izgubi, kao što bi izgubila i u Makedoniji. Tako da ne pomaže mnogo vređati i kinjiti opoziciju i elitu i već sve koga ne jer je ona potrebna, potrebno je da izađe na izbore da bi naprednjaci i socijalisti tvrdili da su legitimna većina, te stoga i vlast.
Stoga obećanja. Problem je u tome što izvršenje obećanog zavisi ne od toga da vlasti pobede već od toga da opozicija prihvati da izgubi. Ali zašto bi se nova-stara vlast držala obećanja datih onima koji ne mogu da je ugroze osim nesaradnjom od izbora do izbora? Pa nije izvesno da će milijarde obećanja obezbediti potrebnu izlaznost na izborima.
Drugi problem su pare. Da bi one bile obezbeđene iz poreza ili iz prihoda od ulaganja, potrebno je da se povećava privredna aktivnost. Nije, međutim, uopšte izvesno da bi to trebalo očekivati, bar sada nema osnova da se prognozira značajno ubrzanje privrednog rasta. Ukoliko se, recimo, uzme prosek poslednjih deset kvartala, uključujući i poslednji, za koji sad imamo podatke, dakle drugi kvartal ove godine, prosečna stopa rasta jedva da je veća od tri odsto (3,1). U prva dva kvartala ove godine bila je 2,7 odsto.
Uz to, industrijska proizvodnja ima negativnu stopu rasta ove godine, kao i poljoprivredna proizvodnja. Ulaganja se zaista povećavaju jer je značajno živnulo građevinarstvo. Ono bi svakako značajno nastavilo da doprinosi privrednom rastu i ako bi se zaista trošile milijarde na puteve, železnicu, stadione, kanalizaciju, vodovod i na infrastrukturu svake vrste. Kao što bi se privredni rast podstakao povećanjem potrošnje, domaćinstava i države. Jedino što nije izvesno da bi se postiglo da privredni rast bude značajno brži od tri odsto. Ukoliko bi se povećavao spoljnotrgovinski deficit usled povećane potrošnje i ulaganja, a ne bi se značajnije povećala industrijska proizvodnja, pa i poljoprivreda.
Ukoliko glasači ne poveruju u obećanja i ne očekuju povećanu privrednu aktivnost, bar ne ubrzanije nego poslednjih godina, o decenijama da i ne govorimo, nije jasno zašto bi izašli na glasanje, a ne bi nastavili da glasaju nogama i priduže se onima koji su na biračkom spisku, a zapravo nisu više u zemlji ni u privrednom niti u političkom smislu.
Idu, dakle, izbori, dreši se kesa bar na rečima i vlasti se kao i uvek nadaju da će glasači poverovati u ono što znaju da nije i da neće biti. Uspevalo je mnogo puta dosad, pa će možda opet. Ali malo je potrebno pa da ne uspe.
Pogledaj vesti o: Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija
.jpg)
