Izvor: Danas, 17.Maj.2015, 22:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Paradoks politike identiteta
Izbori u Velikoj Britaniji jasan su primer kako pitanje nacionalnog identiteta oblikuje evropski politički pejzaž. Škotska Nacionalna partija, koja oličava levičarsku verziju politike identiteta, potisnula je laburiste iz Škotske čime su dozvolili konzervativcima da steknu apsolutnu većinu u parlamentu. Vlada premijera Dejvida Kamerona - koja se usredsredila na britanski identitet, a ne na ideju da Britanija deli sudbinu sa Evropom - nesumnjivo će održati referendum o članstvu >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << zemlje u EU, sa nepredvidivim posledicama.
Politička debata u Evropi decenijama je bila usmerena uglavnom na ekonomske institucije i politike. Konzervativci su se zalagali da privatni sektor vuče privredu, za neograničeno tržište, niske poreze, smanjenje vladine potrošnja i ograničavanje javnih davanja. Liberali i socijalne demokrate podržavali su privatnu ekonomiju, tržište, evropske integracije i povećanje obima trgovine, preraspodelu poreza, jaku mrežu socijalne sigurnosti i javno vlasništvo u oblastima poput infrastrukture i finansija.
U ovom bipolarnom sistemu, partije su se kada je reč o ekonomskoj politici razlikovale u nijansama, ali generalno su se slagale kada je reč o demokratskim vrednostima, evropskom projektu i potrebi da se prilagode globalizaciji i da njom upravljaju umesto da je odbace. Međutim, uz sve veće uspehe u pozivanju na identitet i obnovu etničkog i verskog nacionalizma, to se menja. Da li su se duhovi s početka i sredine 20. veka vratili?
Pitanje je naročito relevantno za Evropu, ali ima takođe i globalni značaj. Na Bliskom istoku, na primer, politika identiteta se manifestuje u svom najgorem obliku: haotični i nasilni okršaji između sunitskih i šiitskih muslimana, a primer je uspon Islamske države.
Lojalnost pretpostavljenom identitetu može imati i dobre strane, na primer očuvanje regionalnog jezika. Problem sa politikom identiteta jeste što stavlja one "u grupi" u suprotnost sa "drugim" što je pristup koji može lako da odvede u šovinizam, diskriminaciju i otvoreni antagonizam.
Jedan od glavnih razloga za oživljavanje politike identiteta u Evropi jeste globalizacija, koja je ograničila kapacitet zemalja da kontrolišu svoje ekonomije. I zaista, globalna ekonomija je postala toliko povezana, a svetska tržišta toliko moćna da se čini da postoji malo prostora da nacionalne politike poremete hipermobilne tokove kapitala.
Iako je globalizacija pomogla da se poveća ukupni prosperitet, od najveće je koristi bila za one koji su formirali novu globalnu elitu. U međuvremenu, mnogi ljudi u Evropi suočavaju se sa sve većom ekonomskom nesigurnošću zahvaljujući novim tehnologijama ili konkurenciji iz zemalja sa jeftinom radnom snagom. Ukoliko ne unaprede svoje znanje i veštine, i u nekim slučajevima, presele se u nove industrije ili na nove lokacije, suočiće se sa ograničenim ekonomskim mogućnostima. Ove ugrožene grupe su naročito velike u zemljama koje su najteže pogođene globalnom ekonomskom krizom i sada se bore sa visokom stopom nezaposlenosti.
Ali, čak i ljudi koji žive u relativnom prosperitetu su frustrirani pojedinim karakteristikama globalizacije. Oni se mogu protiviti da plaćaju poreze da bi se subvencionisali siromašniji ljudi koji ne dele njihov identitet, kao što su imigranti, Belgijanci koji govore francuski, Italijani sa juga ili Grci. Kada su u pitanju protekcionizam u trgovini, evropske integracije i ekonomska globalizacija, oni na krajnoj desnici i na krajnoj levici često dele iste poglede. U Francuskoj, na primer, mnoge pristalice Nacionalnog fronta glasali su za komuniste pre 30 godina. I zaista, ekonomski program Nacionalnog fronta prilično je sličan levičarskom bloku (izborni blok koji čine francuski komunisti i Levica).
Naravno, kada je reč o imigraciji i ljudskim pravima, internacionalizam ideoloških tradicija socijalizma sprečava ekstremno nacionalističke i rasističke diskurse na levici. Ali, imajući u vidu da se ove partije takmiče sa krajnjom desnicom za glasove razočaranih birača, njihov humanizam postao im je ozbiljan politički hendikep u čemu leži objašnjenje zašto je ekstremna desnica u poslednje vreme uspešnija. U međuvremenu, uspon političkih pokreta koje nadahnjuje identitet predstavlja ogroman izazov za evropske tradicionalne političke partije. Konzervativci, o kojima vlada široko uverenje da služe ekonomskim interesima bogatih, moraju pronaći načine da se dodvore populistima. Kameron je uspeo u ovom delikatnom balansiranju i birači su ga nagradili. Republikanci u SAD, pritisnuti ekstremnijim snagama unutar partije, suočeni su sa sličnim izazovima.
Za partije levog centra, zadatak je još teži. One moraju ponuditi biračima realan ekonomski program koji je prijateljski nastrojen prema tržištu i otvoren za međunarodnu trgovinu, uz istovremeno obećanje opipljive koristi za siromašniju većinu - 60, 70 odsto - stanovništva koje je opravdano frustrirano. Ukoliko ekonomsku politiku levičarskih partija doživljavaju kao lošu kopiju programa desnice, siromašniji segmenti stanovništva će naginjati ka šovinističkim snagama i njihovim lažnim obećanjima o zaštiti od globalizacije.
Predstojeći izbori u Španiji, Turskoj, Danskoj i Portugalu - da ne pominjemo predsedničke izbore u SAD naredne godine - predstaviće sopstvenu verziju ovih izazova. Levica, naročito, će morati da brani principe jednakosti i demokratije pronalazeći načine da upravlja globalizacijom uključujući i kroz međunarodnu saradnju. Veliki paradoks je u tome da ukoliko se uspon politike identiteta nastavi, vlade će biti sve manje sposobne da se bave problemima koji podgrevaju takvu politiku.
Autor je potpredsednik Instituta Brukings. Bivši je ministar ekonomije Turske i administrator Programa za razvoj UN.
Copyright: Project Syndicate, 2015. www.project-syndicate.org
Pogledaj vesti o: Izbori, Evropska Unija
