Izvor: NoviMagazin.rs, 13.Mar.2016, 11:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Izbori kakvih nije bilo
Jedna od vrlo retkih sličnosti između Amerike i Srbije ogleda se u obostranoj spremnosti da ono što je moguće u njima, nije moguće nigde drugde. Ovih dana im se to preterivanje potvrđuje kao realno u istovremenim tekućim predizbornim kampanjama.
Teško je prisetiti se ko je igde raspisivao vanredne izbore iako mu vlast niko neposredno ne ugrožava, kako je ovde učinjeno, kao i da li se igde u unutarstranačkom nadmetanju, vrh partije ustremio protiv sopstvenog člana koji >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << dobija najviše glasova iz baze, što se upravo događa u redovima, predsedniku Baraku Obami opozicionih, republikanaca. Naše originalnosti neće, svakako, navesti druge da nas oponašaju, dok bi zavrzlame unutar SAD mogle da izazovu dalekometne posledice, pa se njima, prigodno, i posvećujem.
Tamo su se, naime, kao glavni favoriti u unutarpartijskoj trci ka Beloj kući, ispostavili njujorški biznismen, šoumen i politički debitant Donald Tramp, pre svih, kao i teksaški senator Ted Kruz, a obojica protiv volje stranačkog rukovodstva, kome su uputili niz oštrih kritika. Takav tok stvari mogao bi da godi svima koji se protive diktatu odozgo ali, dok je ovaj tekst išao u štampu, glavnina konzervativne elite se upustila u dosad nezabeleženu operaciju – da preokrene članstvo republikanaca, tako da se, usred kampanje, odrekne podrške disidentima i izjasni se u prilog preostalim štićenicima stranačkog establišmenta, za kakve važe senator iz Floride Marko Rubio i guverner Ohaja Džon Kejsik.
Izborni sistem omogućava nade u oba ishoda. Ako niko od pretendenata glasovima ne osvoji većinu na stranačkoj konvenciji, u julu, odlučiće priklanjanja s jedne na drugu stranu, ali je procedura toliko komplikovana da zaslužuje posebnu obradu.
U ovom trenutku je najoriginalnije to što se u Americi reprizira prethodno nikad doživljeno. Posle prvog crnca na čelu Bele kuće (Obame) će, ovako ili onako, opet biti jedna premijera. Ili prvi politički amater (mada istrajni donator rivalskih izbornih kampanja, Tramp) ili prvi kubanski potomak (Rubio i Kruz), ili će (pobeda unutar Demokratske partije) do položaja šefa države dovesti prvi put jednu ženu (Hilari Klinton) ili prvog tamo samodefinisanog socijaldemokratu Bernija Sandersa.
Sva je prilika, kako sada sugerišu ispitivanja javnog mnjenja, da će se u finalu izbornog maratona suočiti Tramp i Klintonova. Ankete iz kojih to proizlazi, sugerišu i da bi se onda Amerikanci, posle stranačkih nadgornjavanja, našli u situaciji da prednost daju jednom od dvoje kandidata koji im se najmanje sviđaju. Nedavno istraživanje CNN-a pokazalo je, na primer, da većina Amerikanaca ne bi želela da glasa ni za Klintonovu, a pogotovu ne za Trampa. Ne bih ni ja, kažem uzgred.
Svima koje američki turnir zanima kao kladioničarski izazov, preporučujem da uloge stave pre 15. marta. Na kraju tog dana, moglo bi da bude prilično izvesno šta sledi.
Računice pokazuju da bi, ako Tramp pobedi u saveznim državama, poput Floride i Ohaja – gde pobednik nosi sve, tako da i s minimalnom prevagom dobija sve delegate koji iz njih idu na nacionalnu stranačku konvenciju – on osigurao partijsku nominaciju za predsednika SAD. U suprotnom, moglo bi da se dogodi da ga drugi, treći i eventualno četvrti, zbirom njihovih pristalica nadvladaju i izglasaju zajedničkog kandidata.
Kod demokrata je situacija drugačija. Hilari vodi ubedljivo, dobrim delom zato što joj je naklonjena ogromna većina superdelegata, neizabranih autoriteta u završnoj izbornoj konvenciji stranke.
Kakav god bio konačni ishod, sadašnjoj trci ka Beloj kući, glavno obeležje će dati iznenađujući uspesi autsajdera, za kakve su bili etiketirani Tramp i Sanders. Iako se obojici ne prognozira preuzimanje kormila Bele kuće, njihov dosadašnji uspon, nagoveštava da Amerikanci shvataju nesavršenost tamošnjeg izbornog sistema i da su spremni da sve više glasaju za kandidate izvan stranačkih establišmenta.
I Tramp i Sanders su, svaki na svoj način, na površinu izveli dugo potiskivanu masu, koja je mislila da njihove stavove niko ne uvažava, a kamoli da hoće da ih zastupa. Posle njihovih uspona, teško je zamisliti da će Amerika ostati na izbornoj inerciji – davanja glasa onima koje stranačke vrhuške ponude kao najbolje kadrove. Pogotovu što su one, u tom pogledu, sada lansirale svoje, vrlo sporne, favorite.
Jedino je izvesno, da ponovim ono što sam već govorio, da što god se bude dogodilo, neće bitno promeniti odnos Amerike prema nama. Novost može, međutim, da se očekuje u njenom globalnom pristupu. Osim autsajdera Sandersa, svi preostali pretendenti za čelo Bele kuće, najavljuju da će biti manje skloni dogovaranju sa “ostatkom sveta” (zbog čega se s raznih važnih strana Vašingtonu upućuju prigovori), a pri čemu mi ostajemo na njegovom “repu”.
Amerika je, u svakom slučaju, prožeta izbornim procesima kakvih u novijoj istoriji nije bilo, bar ne u ovoj meri. O tome svedoče i izveštaji da se zbog bojazni da će Tramp, sa svojim neodmerenim iskazima, naslediti umerenog Obamu znatno povećao broj Amerikanaca koji se raspituju o uslovima za iseljavanje u Kanadu.
Pogledaj vesti o: Izbori
