Izvor: Politika, 25.Mar.2014, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mandat dominantne stranke
Posledica ovih izbora je izuzetno slaba opozicija, čime je izgubljen demokratski balans i protivteža
Vanredni parlamentarni izbori u Srbiji bili su pravo stranačko čistilište i gubilište. Tri parlamentarne stranke nisu prešle cenzus (DSS, URS i LDP), u parlament su ušle samo tri manjinske i četiri liste relevantnih partija. Srbija je dobila dominantnu stranku – SNS i partijski >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sistem sa dominantnom strankom.
Takav partijski sistem imali smo deset godina sa SPS-om (od 1990. do 2000),a u Crnoj Gori je sa DPS-om na snazi dvadesetak godina. Za razliku od SPS-a koja je kao partija naslednica bivših komunista i pre uvođenja višepartizma kontrolisala sve, SNS je jedna od najmlađih stranaka u političkom životu Srbije (postoji od 2009). Ako se uzme u obzir partija prethodnica – SRS, njen rad datira od uvođenja višepartizma u Srbiji. Dominantna stranka u višestranačkom sistemu ima dva obeležja: neuporedivo je jača od svoje konkurencije u dužem vremenskom periodu i identifikuje se sa celim narodom. Za model ostaje teorijski važno pitanje koliko dugo će SNS dominirati.Ono što je razlikuje od partija u jednostranačkom sistemu to je izloženost kritici opozicije. Posledica ovih izbora je izuzetno slaba opozicija, čime je izgubljen demokratski balans i protivteža. To je potencijalno slaba tačka po dalji proces konsolidacije demokratije. Potrebno je napraviti razliku između dominantne stranke i partijskog sistema s predominantnom strankom. Dominantna stranka u nekom partijskom sistemu daleko nadmašuje sve druge, s obzirom na to da je jača od njih. Partijski sistem sa predominantnom strankom je onaj u kojem glavna stranka ima apsolutnu većinu mandata. SPS je imao apsolutnu većinu samo nakon prvih višepartijskih izbora (1990), osvojivši 194 od 250 mandata. Nakon svih sledećih izbora SPS je bila prinuđena da traži podršku drugih stranaka (1993. od SRS-a, 1994. od Nove demokratije, 1998. od JUL-a i SRS-a, na republičkom i SPO-a na saveznom nivou). U svim vladama od 1990. do 2000., SPS je činio okosnicu, davao premijera i imao ključne resore. Partijski sistem sa predominantnom strankom vezuju se za one zemlje u kojima jedna stranka u dužem periodu sama formira vladu a sa vlasti je može skinuti koalicija svih ili većine ostalih stranaka. Najbolji primeri ovakvog partijskog sistema su: liberalne demokrate u Japanu koje su vladale 53 godine sa devet meseci pauze, socijaldemokrate u Švedskoj koje su vladale pedesetak godina, Kongresna partija u Indiji koja je vladala 31 godinu, Demohrišćanska partija u Italiji koja je vladala 45 godina i Revolucionarna partija u Meksiku koja je vladala 72 godine.
SNS je na ovim izborima osvojila najbolji rezultat od obnavljanja višepartizma u Srbiji. Za razliku od SPS-a koja je 1990. osvojila 46,1 odsto glasova i 77,6 odsto mandata,ali po većinskom izbornom sistemu, SNS je sada osvojila 48,34 odsto glasova i 63,2 odsto mandata (158 od 250) po proporcionalnom sistemu, što je velika razlika. Novina koju su doneli ovi izbori,a koja ima svoje pozitivne efekte za demokratsku političku kulturu,je podnošenje ostavke lidera partija koje su ostale ispod cenzusa (Koštunica –DSS i Dinkić –URS). U parlamentu će biti više oddvadeset partija, koje su uglavnom dobile mandate na listama većih partija, a moći će da se formira desetak poslaničkih klubova. SPS je svojim partnerima dala 45 odsto mandata (30 PUPS i 15 JS), što znači da će najjača partija posle pobedničke imati nešto više od dvadeset mandata. Ispod cenzusa su antievropske, evroskeptične i desničarske stranke. Ekstremna desnica, umesto u parlamentu, ostala je na ulici. Srbiji ostaju teška pitanja svrstavanja i izjašnjavanja oko NATO-a i Rusije. Stranka kojoj je glavna ideja bila neutralnost ostala je van parlamenta.
Vlada koja će se formirati nakon ovih izbora suštinski će biti jednopartijska iako će formalno imati više stranaka. Naime,i na listi SNS-a su SDPS, NS, SPO, PS. Tom spisku verovatno će se dodati SVM. Neizvesno je da li će SNS pozvati neku veću partiju u vladu. Takve signale daje SPS ali i NDS, koja ulazak u vladu uslovljava neulaskom SPS-a. U tom slučaju, parlamentarnu opoziciju činila bi samo DS, a u određenom smislu i NDS, što je ukupno 37 od 250 poslanika. Za uvođenje u vladu neke relevantne stranke, mogu postojati sledeći razlozi. Prvo, potreba dvotrećinske većine za promenu Ustava. Drugo, neka inicijativa spolja, na primer iz Rusije i/ili SAD. Treće, potreba da se simulira podela odgovornosti. Kažemo „simulira” zato što je na osnovu mandata građana, odgovornost isključivo na SNS-u. Moguće je i da se pozajmi neko kadrovsko rešenje iz miljea stranaka opozicije ali bez ulaska te stranke u vladu.
Ubedljivi pobednik izbora je Aleksandar Vučić. Njemu ostaje da nađe meru između radosti i brige i da reši dva glavna problema svake politike, a to su novac i kadrovi. I ranije je sve ili skoro sve, bilo pod njegovom kontrolom, ali sada ima legitimitet i jasan mandat od građana da vodi Srbiju. Verujemo da će apsolutnu moć pratiti i odgovornost.
Profesor Fakulteta političkih nauka
Slaviša Orlović
objavljeno: 25.03.2014.
Pogledaj vesti o: Ujedinjeni Regioni Srbije
