Izvor: Blic, 20.Dec.2010, 01:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lov na crva
Svi partijski, stranački kongresi i skupštine liče jedni na druge, samo što se neki pamte koliko prekjučerašnji ručak, a na nekima se jelo toliko presoli da se to teško zaboravlja. U ovom trenutku teško je reći kojoj kategoriji pripada tek minula izborna skupština Demokratske stranke (DS) i valja sačekati da se učesnici, njih oko 2.800, ohlade, a neki, verovatno, tek zagreju nakon zasedanja koje je, kad je o glasanju reč, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << trajalo duže nego što je bilo planirano.
Ova velika, u ovom trenutku vladajuća stranka u Srbiji, uvek je bila „inkubator" novih stranaka s početnim slovima D ili L: demokrate ili liberali, a ti derivati matične stranke participirali su potom u dobrom broju slučajeva u izvršnoj i zakonodavnoj vlasti. Citiraću Njegoša po kome „iz grmena velikoga lafu teško izać nije", ukoliko to nije drugačije u novom prevodu Njegoša. Sudeći po spekulacijama prestoničke štampe i pojedinih analitičara, takva ideja se možda mota i po glavi Vuka Jeremića koji je izgubio izbore za potpredsedničko mesto.
Narodna izreka kaže da onaj ko gubi ima prava da se ljuti. Tu su postojala samo dva mogućna gubitnika s kapacitetom da se naljute i naprave nešto novo s početnim slovom D. Jedan je bio Dragan Đilas, ali je on, po broju glasova, ubedljivo izabran na mesto potpredsednika, a drugi je Vuk Jeremić koji je ubedljivo izgubio u trci za potpredsedničko mesto. Da se, recimo, naljutio Bojan Pajtić, on bi imao šansu da napravi nešto što bi uz ono D moralo da ima i slovo V da bi to bio održiv projekt, ali je kandidat iz Vojvodine bio zaštićen kao i „ženski princip" pa ta opasnost nije ni postojala. Ne bih rekao da ostali kandidati, a sada izabrani potpredsednici DS-a, poseduju kapacitet za samostalnost u smislu formiranja nove političke organizacije.
Vuk Jeremić je nezgodan gubitnik ovih izbora. Njegove političke ambicije velike su i srazmerne brzini njegovog prodora u vrh srpske politike, pa i međunarodne javne scene. Njegova oštrina, najpre oko kosovskog pitanja, dobro je prihvaćena u velikom delu srpske javnosti, a nagli zaokreti u toj politici doneli su mu neku vrstu mučeničkog oreola umesto preispitivanja racionalnosti takve politike. U svakim godinama, a posebno kad je čovek mlad, uskraćene ambicije izazivaju duboke frustracije, šekspirovski nagon ka oceubistvu, posebno ako je osećaj poraza praćen mučninom zbog izdaje ili prevare. Ako, dakle, odbacimo ritualna zaklinjanja i vruće proklamacije, po kojima svaki kongres ili skupština liče kao jaje jajetu, ostaje pitanje šta će biti dalje nakon (pr)oduženog glasanja u beogradskom „Sava centru".
U nedelju ujutro, kad ovaj tekst nastaje, to je pitanje „za milion dolara" što ne mora da znači da vrednost kojom bi se platio taj odgovor neće pasti već u trenutku kad čitate ovaj tekst. Broj onih koji će želeti da budu pitani o ovoj stvari, sudeći barem po broju reakcija na sajtovima medija koji su izveštavali o skupštini, prevazilazi okvire standardnog interesovanja za ovakvu vrstu političkih događaja. Još je veći broj onih koji će govoriti, a da ih niko ništa nije pitao. Naravno, reč je o vladajućoj partiji, pa je to donekle očekivano, ali nije bilo očekivano da će partija koja teži svakoj vrsti modernosti pasti na ispitu elektronskog glasanja. Onog trenutka kad se prešlo na „ručno" glasanje crv sumnje je izašao iz glasačke kutije i, koliko ja znam nas, svi će da ga love.
